Уколико немате уџбенике и читанке, послужите се текстовима које ћете наћи са десне стране у Архиви чланака.
Све је постављено хронолошки како смо радили на часовима.
Професор Младен

понедељак, 18. мај 2015.

Исидора Секулић: "Госпа Нола"



Гробница Лазарићевих, иако нису сувише давно изумрли, то је данас један испроваљиван подрум пун корова и крша од цигли, гранита и оградних мотака. Тај разбијени труп стегао је и избацио увис неколико крстача мање-више сатрулелих. Све крстаче надгорњава једна, доста очувана, која се усправила као катарка на полупаном броду. Крстача госпа Станојле Лазарићке. Згодна је фигура с бродом и катарком. Госпа Нола, „живосан човек”, како је сама себе понекад називала, као да збиља још стражари над једном насуканом и мртвом лађом, за коју некада беше припето ваздан бродића, шлепова и дереглија. У гробници, сем госпа Ноле, случајно, сами мушкарци, наравно и њен муж, гос-Тоша. Около наоколо, по гробљу, а богами и подаље од паланке, расејани су гробови оних што некада беху везани за госпа Нолу, или за њеног мужа, или бар за имање њеног мужа. Тамо на обронку, у јевтинијој и тешњој гробници, лежи сестра госпа Нолина, лепа Јулица, и с њом њен „Маркиз”, њен средњи муж, други од тројице. Први од тројице, доктор Мирко, један од најугледнијих грађана варошице, ео га тамо под оним густим бршљаном, са женом и сином, и без потомака.
Трећи муж Јуличин, Марко Поповић-Срба, још је доскора живео на последњем остатку гос-Тошиног салаша. Живео је некадашњи лепотан запуштено и недостојно. Два пута је са успехом био оперисан од рака. „Па шта! Ако је рак, није лав.” Срба је такође већ на гробљу, али на оном, крај салаша. И можда се крстача госпа Нолина баш од чежње за својим драгим посинком, онако чудно издигла и усправила. По уској стазици од Лазарића гробнице дође се, на северу, до зида између православног и католичког гробља. Ту негде на ивици, тврде људи, сахрањен је био љубимац слуга гос-Тошин, баштован и авлијар Љуба, сведок несреће на салашу, и, говорило се, можда и учесник у злочину, али доцније, чудним путевима живота, нека врста зета госпа Нолиног. С оне стране зида спава његова жена, Паула, Тотица, бивша служавка и присвојеница госпа Нолина. Такође на католичком гробљу, нико више не зна где, сахрањен је и шлајфер с плавим наочарима. Рајнхарт, од госпа Ноле прозвани Лука. Шлајферова жена лежи далеко, у Немачкој. А уз дрвену католичку капелицу легао је на последњи одмор живахни „господин жупник”. Једним невидљивим конопцем прикачен је за катарку госпа Нолину и бог те пита где затрпани костур лепотице Талијанке из Трста. Крај гробљанског бунара, дала је госпа Нола сахранити несрећног пијаницу ветеринара, а после је ту дошла и Пава ветеринарка. А опет невидљивим конопцем везан је за госпа Нолу и гроб, или можда почасна гробница чувеног инжењера и професора у аксонској, некад малог Швабе у кући госпа Нолиној. На ћувик гробљански, изравнат с катарком госпа Нолином, попео се увек високо летећи и високо учени господин Јоксим, претседник суда. И тако даље. И данас је над гробом госпа Нолиним чувена игра сенки. То трепти, то се плете и укршта, то клеца; то се откида и лебди. Нико не зна и не види откуда долазе сенке, али оне долазе.
Причало се у своје време дуго по паланци како је госпа Нола усвојила Тотицу Паулу. Тај случај је први по реду истакао био какво је срце у госпа Ноле. Објавиле локалне новине да ће бити помрачење сунца, и да ће се лепо видети у тај и тај дан и час. Госпа Нола, и као економка и као цркварка, много је поштовала небо, и желела да посматра помрачење, и сабирала у себи податке о положају сунца према прозорима на њеној кући. Знала је, наравно, где је исток. Али од раног пролећа до дубоке јесени, она је у време изласка сунца обично већ била негде на друму, возила се до својих њива и стаја, и врло често дремала од самог седања у кола. Обратила се стога Паули: — „Оди де овамо! Покажи ми, али онако људски, где видиш сунце кад га ујутро спазиш из кујне. — Паула приђе тачно оном прозору којем не треба. — Забога, дијете! Отуда не излази сунце. С те стране залази, пред вече, зар ти то не знаш, тешко мени! — Паула поцрвенела. — О, Господе, морам и да се прекрстим. Ма јеси ли ти икада видела да се тај прозор изјутра зацрвени? — Нисам. — Па који се онда зацрвени? Сигурно онај други, кад их више и нема. — Паула ћути. — Што си се сплела? Де, реци ми лепо да кроз овај прозор видиш свако јутро сунце. — Не видим. — Госпа Нола, опрезно застаде. Или се девојчица збунила што је испитујем као у школи. Или је и она чула о помрачењу, па се боји. Помилује Паулу по образу, и протресе је за витицу пуну пантљика, па рече благо: — Јесам ли добро казала? — Ја не знам, госпоја зна. — Госпа Нола излети сад у ходник, прекрсти се, па још једаред, и одлучи да Паулу усвоји.
— То је та швапска црква и онај ђаволски жупник! Сто Круница и Марија, а сунце Господње не види. И то има седамнаест година, и седи у мојој кући годину дана, а свако јутро ме испраћа на зелену капију на коју баш и навали јутарње сунце. О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу. А ко би се свега сетио! Иде лепотица моја за процесијом, код часних сестара је учила шити, види сваког ђавола у сваком буџаку моје куће, а сунце на небу не види... У шталу да је привежеш!... Морам говорити с њеном мајком, узећу је на бригу као своје дете, не могу пустити да добра и лепа девојка остане луда, и вуче батине од мужа целог века.
Јачи део живота госпа Нолиног био је живот удовице. Она није ни десетак година провела с мужем, и у обичним приликама је ретко носила мужевљево име. Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећања на гос-Тошу Лазарића. — Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику. Да је нешто Лазарићу било суђено да у овај дан испраћа с нама госпа Нолу, био би то човек близу сто година стар. — Нисмо на то мислили, али није да нисмо знали. Јесмо ли у младе наше године толико пута слушали да се Станојла Перчинова, тамо однекуд с границе Србије и Босне, удала за човека више но тридесет година старија од себе. — Имаш право. И својим очима сам некада гледао чудног младожењу Тошу, и чудну његову „младу”, велику и јаку као добар момак... Чудо је и испало. И несреће, и добра дела, каква се ретко стварају. Бог да јој душу прости, госпа Ноли, није само изгледала као мушко, него је и била мушкарац. — Да, строга, озбиљна, поштена, као човек. — И паметна, паметна, брајко, нема јој парице никада више! Па јака да не поклецне, па храбра да брани и себе и друге ... Мушкарац! Тек јој смрт повеза женску капу. — Штета што јој Бог не даде да неком буде рођена мајка. — Ту стаде ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно и узбуђено: — Мати је то била, света мати! Бог нека јој буде добар и милостив, лака јој земља.
Кад се поворка спустила с гробља, разговор пређе на обичан летопис. Падају имена, цифре, анегдоте. Стигоше међутим до госпа Нолине куће и пред чувену стражњу зелену капију за колски пролаз. Ту отпоче и шала и смех. — Шта ради, Боже, онај жути штајервагн? [Од тог се штајервагна госпа Нола није раздвајала. Старински, изупотребљаван, тесан, слабо негован, блатав и прашљив, зазврји пре пет сата ујутро, данас-сутра, као амин у молитви. Госпа Нола се вози на њиве, у кукуруз, у млин, на салаш, у неко село. Успут дарне својом грубом ципелетином кочијаша у леђа, да стане, да некога приме и повезу.] — Мене је често возила до циглане, па и до бостана мога, који баш није био успут. Попнем се, једва имам места да седнем поред ње, али она се не збуњује, не помиче. Као сад да је гледам. Ципеле, праве војничке цокуле; она врпца за везивање дебела с прста. Хаљина, једно те једно, сећате ли се? Сива сукња, нека блуза, од истог сивог штофа капут до колена, натраг с прекачком, а кроз ту прекачку, ако је ветар, продевена марама од вунице, да греје крста. Коса црна, зализана, у тврду пунђу стиснута. На глави шеширић, ни мушки ни женски, сив и он, ни за украс ни за заштиту, још и сав изломљен од влаге и сушења. Руке крупне, јаке, увек без рукавица. Кочијашу Јоси, који, чим зајесени, облачи вунене рукавице с једним прстом, смејала се: „Мећеш руке у футролу, и тако и возиш! Промичу ти кајиши, коњи те не вермају.”
Лети, на седишту крај ње, вечити штаубмантл, који никада не облачи, само седи на њему. Кишобран тамнозелен, огроман, закрпљен с дебелом мотком и пребијеном куком. Ако ће само проминути неку од својих њива, веже џепницу на врх кишобрана, устане у колима и размахне неколико пута тим барјачетом, да би радници то видели и знали да је она ту и да може наићи... Али све је то њој добро стајало... мислим, нарочито она њена униформа. — Е, та се тоалета после попунила. Кад је госпа Нола оматорила, обесила је цвикер о широкој црној пантљици. Синови моји, који се тамо врзмали због Јулице, описивали су тај цвикер: огроман, страшан и кад виси и љуља се, и кад се усади на крупан нос госпа Ноли. Један ђаволски шегрт, причало се, везао таљигашком коњу оквир од старих наочари, и претстављао: госпа Нола. — Чекајте, да ја још оно моје довршим. Возимо се, возимо, а она ретко да реч проговори. Дрема, види се да је увек уморна. Али ће сутра опет поранити. Кад се приближимо циглани, ја њој знак руком, а она знак ципелетином у леђа Јосина, и ја искочим. Никад се није руковала. „Ајд, збогом!” климне ми главом; и тек се продере на Јосу: „Јосо, оде господин. Је ли теби врабац под капом?”
На повратку у варош госпа Нола никога није могла примати у кола. Кола су тада препуна. Два дућана се снабдевају у вароши и једна касапница. Заједно с кочијашем скида госпа Нола котарице с јајима, зелени, живином, ракијом, брашном, сељачким пешкирима и ћебићима. У сваку руку дохвати по бутић, и преноси их до месарнице. Виче Мађара, који је водио радњу: „Да примиш, мериш, и одмах записујеш. После ћеш ме и тако варати — шали се — нека се бар сад зна шта је моје а шта твоје. — Е, ми тутори — наставља се разговор — ми знамо и друкчију госпа Нолу. Исти крој одела додуше, али све црно и фино, и наша добротворка у минут тачно на службу, стоји у свом столу висока и права и црна, као неки владика.
У тасове спушта добру пару. Просјацима пред црквом, колико их год има, удели. Наравно, скреше оштру реч коме треба, али удели. Боже прости, тако је и с поповима радила. Цркву воли, попове не воли, и зачас им добаци неки прекор, али цркву гледа и поклања јој обема рукама. „Да дате оправити оне рипиде! Зар је проти свеједно што носате по цркви оне мотке! Ја ћу платити, колико буде.” — Да, да, оштра, оштра и пред црквом, и кад дође из цркве. Ми, њени пословођи и слуге, долазили смо недељом, после службе, на правдање и на молбе. Ту ти ври од салашара, наполичара, преподаваца. Туже се између себе, и тужи их вечито Јеврејин Штајн. Галама, док се она не приближи. Чим стане пред нас, све ћути, и свака распра је проста. Омери нас, и почне. „Ви, Штајне, не заборавите да у овој кући пустог ћара нема. Немојте да опет испадне нула више!... А ти, Максо, немој као онај твој сат на салашу, да једно показујеш, а друго удараш, јер ја видим шта показујеш. Из цркве идем, брајко, и прозирем те као стакло! Истину! Не врдај, не лажи!“ И истина се говорила, и све се разјашњавало... Једне недеље, тужи се момак из млина баш на саму госпа Нолу. Вели, он и жена му Ката мало да не гладују; ето и види се на њима, суви су као трска. Тражи или већу плату, или више брашна. Госпа Нола га мирно премери, па ће рећи: „Сам себе једеш, Коста, и твоја Ката саму себе једе. Две злоће, знам вас, и зна вас сва околина. Нити је мени жао новаца, ни брашна, и то зна сва околина. Нека буде како 'оћеш. Од сутра већ, и плата ти је већа, и део у брашну. Али ако се до Митровдана не угојите и ти и Ката, знај да вам је о Митровдану Ђурђевдан, везујте пинклове и селите у другу службу.”
А кад суд и званично прође, сви добијемо по чашицу вина, једну и не велику. Госпа Нола заиста није цицијашила, али није одобравала пиће. — То је тачно. Ја сам бивао у њеној кући. Никада никакво пиће није окусила. И госту се само у малој флашици доносило... Али ако није пила, добро је јела. Оним јаким, здравим зубима огули батак одједном, и некако са задовољством пусти кост да звекне у тањиру. Кад сврши ручак, воду пије из „бокалчета”, мало мањег него што некима стоји на умиваонику... Знам и то да после ручка никада није спавала. Слаже пасианс, игра домине, чита новине, или неку „стару књигу”, што је значило књигу прича или песама из њеног родног краја. Па остави све, затвори очи и певуши. Укућани су причали: кад почне да певуши, можеш доћи и викати да кућа гори, она не чује и не одговара. И Тоша, добри Тоша, кажу да је о том причао: „Онда, овај, моја Нола к'о да је заљубљена.” Увече попије само теглу млека, и у девет сати спава. А сутра, с петловима на ноге. Сиђе у авлију, у доњу кућу, где се хлеб меси и где млађи спавају, ту јој испеку комад меса, донесу салату, само мало посољену, једе је лист по лист, из руке, напије се воде, доврши своју униформу, па хајд у штајервагн... Да није било других мука, живела би ваљда сто година.
Станојла Перчинова видела је Тошу Лазарића, старог момка, свега једаред пре него што ће се за њега удати. Кад је по неком трговачком послу наишао, неочекивано и за њега, у малу варошицу на граници Србије и Босне, где је живела породица Бошка Перчиновића, досељена једну или две генерације раније из Херцеговине. Бошко је о свом оцу Сави причао да је био висок као кула, не леп али добар човек, мек као она његова плава коса којује носио дугу, и при раду у пољу, на начин калуђера, плео у перчин. Отуда им име.
Бошко Перчинов, отац Станојлин, болешљив као дете, развио се после у лепоту од човека. Висок, танак, гибак, тамносмеђ, мало бадемастих очију с којих се капци дизали полако, заносно — Ходао је као јелен — загревала би се госпа Нола у причању о свом оцу, руке му господске, од малих коштица, а кретао их при говору некако меко, на турску, вала баш као онај наш Зариф-бег, што лепо једног дана умре од господства... Оца мога је требало видети, и веровати да смо од соја, да смо с планине сишли. Нас две, његове кћери, изневерисмо обадве. Ја по висини, као нешто мало и сећам на оца, а по свему другом ни на оца, ни на мајку. Родих се у некој дебелој кожи, и она ми све кости поравнала, и дошла сам трупац. Лепом човеку се морају и кости видети, јȁ! На лицу мог оца, па и моје мајке, лепо се видело како је кожа по костима разапета, баш као кад неко преко фине руке обуче фину рукавицу, јȁ! [То њено јȁ, говорио је често гос-Тоша, залудело га је. — Чим она каже , јȁ , а ја , како би вам каз'ô пропе'ô човек. Ил', њу да узмем, ил' у бунар да скачем, онако матор. — Гос-Тошино друштво се на то слатко смејало. Јасно је било свима да је код његове младе Станојле више вредела реч него узречица, али гос-Тоши се тако понекад дешавало да промаши мету, а виче ура]... После сам се још — наставља госпа Нола — удала у ову ситу и масну земљу, и за матора мужа, па, шта ће друго, заволела сам јести, и потхранила снагу да бих каруце могла вући. А моја сестрица, сасвим друга, ударила сва на своју мајку. Ми смо од две матере деца, и ја сам од Јулице скоро осамнаест година старија. Јулица је танка као сенка; вуче на глави грдну црвено-златну косу; кожа јој бела, и хладна као у рибе. Кад говори, шапће; уста отвори, лепи зуби засветле, нешто је рекла, и ако сте чули што је рекла, добро и јест, а ако нисте, и нећете. Ја сам је прозвала златном рибицом; и шалила сам се с њом, кад не слуша, да ће је мачка појести.
Нешто заједничко породично, од оца наслеђено, имале су ипак обе сестре: сузе, боље рећи сузу, ону севдалинску једну сузу која стоји у оку непомично, светли, нити отиче нити усахњује. — Отац наш је био севдалија: лепо уздисао, лепо певао, лепо ћутао и кроз сузу гледао. Јулица нема око Бошка Перчиновића, али има његову сузу. Тек је видим, не знам о-што зашто, хода по кући као и обично али у оку фењер... Можда у њој севдах полако зори... сад је још дете, али даће Бог, запеваће једаред, донеће нам пролеће у кућу, кад одрасте... А ја, фала Богу, и одрасла сам, и прерасла сам, и за севдах не знам, али нека ме што мало такне у срце, око плаче. Изгрдим момка, оног пустог коцкара Милана, кога би требало и да избијем, али ми одједаред дође жао што је слуга, и окренем се и шмркам. И што је најгоре, та вуцибатина распознаје шмркање моје, и ево га, подвлачи ми се као маче, и тако, ето, спасе га суза Бошка Перчиновића... Што је човек! Сузу не може да убије!... А треба је убијати. Расцмиљави човека, срамоти га.
Станојлина мајка беше жена наших јужних сиромашних крајева. Знала је у браку с Бошком за две ствари свега: за велики рад у кући, и за ретко страсну љубав према мужу. За Бошка је одбегла била, родила му сина пре времена, па је и сахранила то дете љубави пре времена. Бошко се после смрти детиње променио према жени и кући. Био је додуше и даље човек који зна зарадити — ванредно вешто је посредовао у трговачким пословима —, који уме прилично почувати оно мало што му је остало од оца, али му се нарав преврнула, и сујета лепог човека порасла.
Дошао нераван, сваки дан друкчији. Час горд, час плачљиво нежан. Час стрпљив, час плах и љут. Али све некако згодно, и у форми која се његовој жени свиди. Тек му суне у гладу да у дан највећег посла стави на себе празнично одело; и исквари га. Али Милици његовој драга његова лепота, драга јој његова гиздавост, потегне и ради, двоструко, кришом од мужа ради и по туђим кућама, и Бошко се понавља као нико у варошици. Уто се родила Станојла. Отац се кисело радовао: женско, и ружно дете. — На коју страну удари ово наше девојче? И по теби и по мени, ја бар мислим, требало је да је друкчије. — Милица ћути. Знала је поодавно да Бошко њу не види; да је Бошко од оних тихих незаситљивих љубавника који крију и тим више уживају своја уживања; да Бошко има вештину да у згодан час окрене згодну страну своје природе и свога говора. Милица се доста оболестила после порођаја. Тиштала је и њу ружна девојчица. — Еј, Бошко, куд јој брат не остаде жив! — Бошко међутим одједаред окренуо нову страну. Заволео девојчицу, и потсећа жену на неке слатке речи малога покојног њихова синчића. — Не тужи, Милице; лепо ми се чини да нам у тим речма остаде душа детиња, па као да је и он ту — и Бошку засветли фењер у очима. Расплаче се и Милица, заплаче и мала Станојла, као да зна за тугу родитеља, и по кући се разлије нека благодат. Тако је Бошко увек умео и друге усрећити и себи говети. Уза сав свој много лични живот, није био себичан. Имао је лепу праву памет, прозирао људе и ствари, па и себе, знао је своје мане. Прозрео је и своју кћер, кад је поодрасла, лепо учила, рано истакла особит карактер и вољу, заволео ју је и као дете и као друга, поштовао у њој оно — што је твоје, Милице, и деда Савино, и што ја немам. Немам, Милице! Ја стајем на грехоту сваки час! Опрости и заборави! — А Милица је умела да опрости и заборави и била срећна. И тако је и умрла, срећна, само много изнурена.
У домазлуку је матер у свему заменила Станојла. Радила је девојчица као црв, удешавала оцу, поносила се њим. За своје младе године, много је знала, бринула, и самовала. Бошко, још више него пре, или по трговачком послу на путу, или по личним стварима у вароши. Станојла све опрашта и заборавља, као и њена мати. У Бошку се тако и сувише успавала одговорност оца, и он се једва годину дана по жениној смрти поново оженио. Узео је жену с којом се упознао на броду путујући за Трст. Довео ју је, и венчао се с њом. Чудна беше та жена. Говорило се по варошици да је Туркиња; па Јеврејка. Бошко је тврдио да је Талијанка, и позивао се на црквене књиге. Мала и нежна, коже болесно беле, косе ватрене, очију некако превешених и скривених, нерадница, пробирачица, нова млада је врло необично изгледала у домазлуку Милице Перчиновић. У варошици се причало даље: да јој је отац кријумчар, па робијаш; а после, кад се боље открила природа странкиње, да јој је мати вештица. За Нолу и за њених шеснаест година, дошла су велика искуства и искушења. Ватрена жена просто је опијала њеног оца, и млада девојка је гледала у кући право блудничење већ више него зрела човека и жене која је скоро безумничила у говору и твору. Пасторици својој се додуше није наметала ничим, али се издашно користила њеним радом у кући. У Ноли поче да расте гужва од питања и колебања. Због оца, она се много савлађивала у понашању и речи. Уздигоше се тако у њој један разум и једно достојанство, који су били прави украс.
Нола је осећала да чува нешто од чега зависи сад и њен живот и живот њена оца. Дође после годину дана међу њих једна мала, као лептир лака девојчица. Крстише је Јулиана, и прозваше одмах, мати, на туђинску, Лиетом, а Нола, на српску, Јулицом, а Бошко час овако, час онако, како је већ њему било дато да у згодан час стане на праву страну. Кад се родило дете, Станојла још боље упери у своју околину и својих пет чула и сву своју храбру памет. Снажна девојка, стуб куће, умна далеко нада своју околину, она одједаред узе особита права, заузе став, и поче некако да администрира ствари и људе. Волела је и она живот, и баш зато почела да цени своје способности. Слично својој матери, само Нола више памећу и карактером него срцем и страшћу, она се извешти да спречава да јој живот буде омашка. Радила је у неком старешинском замаху и у кући, и над очевим рачунима, па и над малом својом полусестрицом. И ван куће се девојачки њен живот определио особито. Зато што је нико од младића није волео као жену, Нола се почела с младићима дружити. Покушала је ићи у лов, и заволела лов, ловила и крупнију звер, постала одличан стрелац, и била, како су сами ловци говорили, једини ловац на свету који не лаже. Мало-помало, од шала би истина крупна: Нола поста редак човек, истакоше се јасно ванредне црте карактера: истинољубивост, правост, озбиљност, човекољубље.
Прођоше године од Бошкове женидбе. Талијанка се мало смирила, али је остала туђа свему и свакоме. Бошко је с поносом друговао и саветовао се са својом кћери. У тај час примирја и навике, како то већ бива, упаде Тоша Лазарић, богат поседник из оних равних прекосавских земаља где никада нису били ни Бошко ни Нола.
За Балкан, господин Тоша је био помало фини и помало смешан господин. Али је брзо придобијао људе благошћу и „контеношћу”. — Ја сам, овај, контен, како гођ ви ус' теднете — тако је свршавао послове. Бошко и Тоша просто се заволеше. Али се господин Тоши више од Бошка допала његова кћи. Гледао је у Нолу као у икону, и простосрдачно је признао да је „проп'о”. До верења је дошло брзо. С једне стране, добро оматорели али кочоперни Лазарић изјавио је да му се девојка допада преко сваке мере, да је, „такво штогођ” желео увек за госпођу у својој богатој кући, и да је срећан што није „пренаглио” да се раније ожени. С друге стране, Нола је Лазарићу рекла хоћу, а пред оцем је објаснила поступак. — Морам ићи, зато што овде не могу остати. Прилика ми је да се удам сад или никад. Ко би ме од наших момака узео, овакву људесину! И још, ти стариш полако, и све си више под влашћу жене. Јулица расте и биће лепа и фина девојчица. Споразумели би се вас троје једног дана против мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер сте ви овде домаћини, а ја опет не дам себи сувише близу никоме... Немој да плачеш; ја се радујем што ћу имати своју кућу, а Тодор, видиш, води ме радо. Он је богат човек, послови његови су од сваке врсте, а ја волим да радим, и да служим на неком озбиљном раду. Јака сам, вредна сам, хтела бих да нешто велико дочепам, да се борим, да ђаволу комад из уста искинем, како већ рекох јутрос и пред Тодором... Нола поче слатко да се смеје. — Виде ли, колико се Тодор препао кад чу да хоћу ђаволу комад да отмем. — И Нола узе да говори начином и нагласком вереника њена. — Та мани, молим те лепо! Има код мене и леба и печења и за ђавола. Водићеш ти моју сермију. Та и врапци су код мене бесни што су сити. А ти ћеш госпођа да будеш, да се у каруцама возаш и да заповедаш. Барем да се једаред види ко су Лазарићи и Лазарићке...
Раскрстио сам за срећу пре две године с оном Мађаричетином; овај, више волем сам да кажем... И тако је Нола расмејала још последњи пут свог оца. Храбро се држала и ту. Тешко јој је било оставити га, јер се сад бринула за њега баш као за неко дете.
Мало дана затим, Станојла Перчинова је први и последњи пут у животу обукла кићену свилену хаљину, узела Тошу, или како је она говорила, Тодора, испод руке, и корачала за њу неприродним, ситним кораком до цркве и до олтара. Прича се, при повратку је скинула венац с главе и носила га у руци; и Тодор је младу држао за рукав, јер више није хтела да се води испод руке. Отпутовали су сутрадан по венчању.
Паланку је, наравно, запрепастила одлука и енергија гос-Тошина; али кроника паланачка није о првим данима младенаца сачувала ништа важније. А није ваљда ни могла. Госпа Нола, као чиновник који је стигао на дужност, одмах је живот претворила у свакидашњицу. Препричавала се ситница: да је гос-Тоша дао урамити венац младин, и хтео га обесити о зид у спаваћој соби; а госпа Нола узела венац и затворила га у велики орман за зимницу. Паланка није сазнала за пријатну сцену том приликом. — Добро да ме разумеш, Тодоре. И ми волимо успомене из младости, само, знаш, у нашем крају остављају венчане венце тако само католици, Швабе, а ја ти, брат си ми, не волим Швабе... Ништа мени, Тодоре, доброто моја, није код тебе необично... Оно, ако баш 'оћеш да будем искрена, ево шта ми је необично. Свако подне у Бога, у комшилуку кукурече неки петао, галами као луд. А кад он напослетку умукне, тамо преко баште неко почне да зове: Мато, о, Мато! Из дана у дан тако, али тај се Мата још никада не одазива. Који је тај Мата? И што се не одазива? Или увек спава, или баш сео за ручак, и има добар апетит, и не да се узнемиравати. Ето, тај Мата ми је необичан, и волела би да га видим. — Слатко се исмејаше гос-Тоша и његова Нола, и о венцу више не беше помена.
Што се тиче ручка, некако је госпа Нола убрзо стекла Матин апетит и обичај. При јелу, не трпи да је прекидају, ни за што, ни за кога. То је нарочито важило за вечеру. — У економским кућама је вечера одмор, и нећу да ми се залогај хлади ни за чији ћеф, па ни за љубав. — Једне вечери је ипак успео да се пробије до госпе Ноле и гос-Тоше, за време јела, надзорник са салаша. — А што ћемо куповати нова кола, кад су стара још добра — одговара преко залогаја госпа Нола. — Јесу још јака, али су стара, отрцана, а ја, знате и сами, сваки час морам да се возим до суда, до грунтовнице, до адвоката... срамота је, на онако излизаном сицу, и на оним препотопским ниским осовинама. — Ево вам господара, па како он каже. — Гос-Тоша, доста спор, тек заустио, а госпа Нола га брже прекинула. — Е, кад вас господар штеди, ја ћу да вам кажем. Кола су јака, а возе вас коњи, а не кола, а коњи су наши и млади и јаки. Али ако је стало до нових и млађих кола, онда, господин надзорниче, ево да вам кажем како се шале људи у мом крају: посади руду у земљу, па ће нићи нова кола. А сад извол'те да с нама вечерате, да једемо, да више не разговарамо.
Давно и давно, кад је Тоша био млад, живео је он на салашу са оцем и млађим братом Петром. Кућа је била газдинска, пространа, али приземна, онаква каква се затекла од деде. Само је поправљана, и како је имање расло, појачавана. Над сваким прозором кров, то јест, кровна грађа продужена над стакларију, да би сваки покрет на тавану изазивао гуд стакла по свима собама.
Пред прозорима гвожђе, укусно изведено у повијеним шипкама и ружама, али дубоко у зид забивено, и дебело и тешко као на апсанама. Цвеће у том гвожђу изгледало је заробљено и тужно. Каранфили се промаљали кроз шипке жудно. Изнутра по прозорима, још и дрвени капци. Улаз у кућу је само један, масиван, окован, једнокрилањ Свуд око куће брисан простор, башта чак доле, иза споредних зграда. Два везана вучјака, и једно пуштено чобанско псето. Ноћу, стражар кућни обилази зграде и дува у рог ако му се неки шум учини сумњив. Овако су изгледале куће по свима великим имањима, и то је донекле био и стил и обележје господства и богатства. Лазарићи су били богати. Крили су новац углавном по кући, како се радило у доба малих локалних штедионица. Говорило се да су Лазарићи и чудни. Сви су богаташи чудни, јер из богатства израстају егзотичне биљке: или културни луксуз, или порочни луксуз, или тврдичлук и грозница нагомилавања новца. Два брата Лазарића, оба блага и добра, нису се слагали. То је у неку руку био ред у газдачким кућама; запето стање је замењивало тајанственост. Живела су браћа у два домазлука, у двема половинама куће. Сједне стране, стари отац и млађи брат са својом Швабицом. На тој страни је владао тврдичлук. С друге стране, Тоша са својом Мађарицом, и на тој страни је владала нека врста социалног луксуза, дакле културног луксуза. Тоша је имао амбицију да буде угледан Србин и грађанин, и помагао је српску општину и све српске установе, чашћавао функционере, па и менице потписивао и плаћао. Два дела куће је везивао, наравно и делио, ходник, таман, дуг, пун ормана у дебелим зидовима. У тим орманима је било, као у свим старим кућама, свега и свачега, архив и старинарница.
Никада се није могло све извадити и претрести; само се с времена на време избацивало на ђубре оно чиме се „ето, неки сиромашак могао сит накористити, али, шта ћеш, пождерали мољци, расцрвоточили црви”. Говорило се да све газдачке куће имају по тим ормарима и скровишта за људе, с везама и према тавану или подруму. Заиста је крађа и препада у оно доба било почесто. Војводина је богата, сви воле новац и узимају га како могу. Тачно је било, код Лазарићевих, да се у обе половине куће из по једне собе могло мердевинама узаћи на таван. Јер су тавани код њих били израђени као магацини, били пуни полица и фијока. У кући је живело много млађих: велика економија, и два домазлука. „Бесне Лазарићи, кувају на два шпорета.” „Шта ћеш, кад једна страна живи дању, а друга ноћу.” — Старац и Петар ноћу никада нису излазили, ни у комшилук ни у варош. Тоша, напротив. Не као бекрија, него као члан друштва, и као друштвен човек. Али никад није ноћивао у вароши. Око поноћи, па и после поноћи, чује се знак пискавог звиждука стражару, ето гос-Тоше на салаш, својим колима, на коњу, или фијакером. Некада с револвером у џепу, некада и без џепног ножића. Чудан бесмисао, и опет неискорењив обичај у том крају, да поседници, богаташи, охоли на богатства и преимућства, по цену глава својих нису излазили из куће као други свет, с малом паром у новчанику. И хвалисали се још издржаним опасностима, препадима и оробљавањима. Ту врсту јунаштва су неговали и људи страшљивих природа. Такав је био ред. Откупљивали су се уцењивачима, па и разбојницима, оним што су носили уза се, у новцу или накиту, или су пуцали, застрашивали, рањавали, па и убијали, и сами били убијани. Густи војвођански кукурузи, то се заборавило, имали су врсту летње хајдучије. А зими се кидисало смело, на људе у кући и за столом при вечери. Све то била је нека врста отмене богаташке карактеристике, неког тобож племићског страдања.
Једнога зимског јутра, нађен је Петар у својој соби доста тешко рањен, а старац у својој, везан и заптивених уста. Швабица је, за своју срећу, лежала у болници. Петар је оздравио, а старац наставио да куња. Никоме нису казали шта је однесено, никога нису сумњичили, интервенцију власти су спречили. И то је била тако нека врста отменог држања оних којима се може да буду покрадени, и који према разбојницима узимају као неки ритерски став. У кући, наравно, повлачили се разговори, али опет у стилу отменог чувања интимног догађаја. Као знало се да су Петра напала двојица. Кућна послуга, између себе, доказала је неучешће. Ноћни стражар се клео у децу да „приконоћ” нико није крочио у кућу. Старац је међутим шапнуо Тоши, свом сину с оне стране, чудну ствар: да му је остала у сећању сенка разбојника на зиду, и да се она некако сасвим слагала са сенком авлијара Љубе кад чисти и накида се над метлу. Тоша је много волео Љубу, и разуверавао оца; и још се и смејао старчевом сведочанству помоћу сенки. А стари му је паметно одговорио: да он често седи у авлији на сунцу, и познаје сенке свих укућана, и да је сенка, по њему, гора још од огледала. Мало помало, о сенки је чуо Петар, па Швабица, па Мађарица, па и Љуба. Али је ту домаћа сплетка око „интимног” догађаја једне богаташке куће прекинута, и Љуба је и даље успремао авлију и радио башту, и није марио за своју сенку, утолико више што се старац више није сунчао. Браћа се после тог догађаја измирила, старац је преведен код Тоше, и код Мађарице која је имала много самилости за његову астму и глувоћу, и на чијим рукама је и умро неколико месеци касније. Једно време, паланчани, шврљајући по гробљу, застали би пред гробницом Лазарића, онда раскошном, и препричали би разна разбојништва, стварна и измишљена, а затим је све утонуло у заборав.
Јер паланка никада не задире много у мислене резултате над појавама. Она, у својој дебелој једноликости, и у својој вечности преживљује углавном само јаке моменте. Вечност паланке, то је важна, и можда не доста уочена ствар. Паланка је вечна форма људског друштва, вечна и свугде присутна. Велики градови су састављени из многобројних паланака, великоварошка гробља из паланачких гробаља. Тамо и тамо имамо множину малих кругова рођака и познаника, који су живели, разговарали, везивали се и истребљивали се на начине како се то ради по паланкама, кроз односе и сударе малих калибара. Једно надлештво, једна фабрика, једна банка, једно посланство, свугде се ту крије по једна мања или већа паланка, збир уских живота у паланачком оквиру, па и менталитету. У свету бачких паланака салаши су нешто нарочито. Они могу бити уско везани за своју најближу паланку, а могу сачињавати сасвим засебну сеоску организацију која се успешно брани од сваке заједнице с паланком. Лазарићи, на пример, држали се врло резервисано. Паланка је тако тек после извесног времена сазнала да је Петрова Швабица прешла на други салаш, и да се Петар верио с ћерком поседника неког трећег салаша. А што се посредно и касно сазна, то паланка некако пушта низ воду. — Скандал и новост морају бити врући — тумачила је попадија од Вазнесенске цркве. Ипак се после свадбе запазило нешто врло занимљиво. Петар се добро оженио, и срећан је, али, сасвим насупрот ранијем свом начину живота, сваки час долази у варош.
Тоша, да би се све обрнуло, приволео се кући, и почео да цени породични живот. Таман је паланка поставила серију питања и сумњи, сазнаде се неочекиван и прост одговор: да Петар нешто није добро с плућима, и да Тоша има задатак да брата спреми за пут и лечење. — Чим је негде више него један доктор, шиј црн барјак — протумачила је попадија од Госпојинске цркве. Петар се поправио и остао код куће, и ствар је легла. Али после неколико месеца дође погоршање и браћа отпутоваше у санаториум у Штајерску. Тоша се вратио и донео добре вести. После неколико месеца, опет погоршање, и хитно путовање Тошино. Сад су почела долазити писма с рђавим вестима, и најзад депеша Петровој жени: да морају одмах натраг, „много је ларме у лечилишту, Петру треба тишина”. — Ми најбоље знамо која то тишина — смешила се стручно млада гробарка у разговору с једним парастосом, годишњим, доста веселим, чији су приређивачи већ поодавно претурили враћање из санаториума, тишину и остало. За мало више од годину и по брака, а Петрова жена је сахранила мужа, крстила ћерчицу, и вратила се родителима. Паланка сад поче да назире авет раздеобе имања. — Стари ће се повампирити кад осети који ће салаш на лето да дели његову жетву. — Хја, тако је то било и биће код трулих газда: једна беба, десет вампира. Чуће се с оног света и Петар, и мати Петрова и Тошина. Она је поквасила сермију, њено је оно што је најбоље. — А салаш Лазарића држи се резервисан. Мирно, и као увек. Кад је све било уређено, чуло се у паланци да је гос-Тоша нашао и споразум и правду, да су сви задовољни, да гос-Тоша најлепше говори о снаји и о беби, и о свима рођацима снаје и бебе. Вратио се гос-Тоша својим друштвеним функцијама као да ништа није било, ни смрт, ни деоба имања. Имало је на тим врашким салашима неког господства, које је паланкама много сметало, а паланка њему скоро нимало.
Гос-Тоша је био човек попустљив, поводљив и дарежљив. Стари Лазарић је понекад беснео: — Школу ниси хтео да учиш, економисати не знаш. Све ћеш сфурдисати! Кад ја умрем, и поделите се, теби ни до ручка неће стићи имање. — Али нико никада не може ништа предвидети, јер се ниједна ситуација у овом свету не држи. Тоша је наследио и део братовљева имања, а напредовало је и множило се све што се његовим назвало. Трговци на велико и мало говорили су да је Тоши сам Бог пословођа и књиговођа, и да зато није рђаво с њим радити, јер добро пролази увек и друга страна, пошто је Бог праведан. Тако, с Божјом помоћу, гос-Тоша је сваки дан већ око два сата закључавао за тај дан свој контоар. — Мој отац је говорио: Богу божје, цару царево, а све друго у касу и под кључ. А ја велим: Шта сам пре подне зарадио, с тога ћу после подне ја, Тоша, да скинем кајмак. — Волео је став и господство. Као многи економи старога кова, предавао се радо, тако да кажемо, култу некога култа. Наравно, код њега је све то било више ствар естетике и форме, него интелекта и идеје. Господин Јоксим је тврдио — Кад Тоши кажеш идеја, он неизоставно види нешто округло или на четири ћошка. — Гос-Тоша је доиста волео неки очигледан култ, неко освештано место, неку репрезентацију оних који култу служе. Он је, додуше, новац давао увек за благородне циљеве, али је и благородност осећао, по речима господина Јоксима, некако као округао или ћошкаст облик. Такав какав, гос-Тоша је имао правилан нагон да иде у колектив, јер је то био једини начин да постизава оно што му годи и импонује му.
Волео је да буде члан неког одбора, да буде тачно присутан члан на седницама, да буде добротвор и утемељач. Ово последње га је одвело у пријатну једну специјализацију: при састављању правила за неко друштво, гос-Тоши је једногласно поверавано да изради оне тачке правила које говоре о разним врстама добротвора, о њиховим разним правилима да као такви улазе у разне секције, и да у извесним случајевима имају право на два гласа. После једне оснивачке седнице, шаптали су чланови у шали: Тошу смо требали метнути у секцију за ликвидирање друштва и плаћање дугова. Функције гос-Тошине везивале се у основи за једну малу политичку страст његову, за србовање честито и одлучно, и помало парадно. Једаред је гос-Тоша седео осам дана у затвору због неке приредбе о Св. Сави. Тиме се поносио. — То ми вреди, што рекао Јоксим, колико папирној икони сребрн оков.
Помињући лепе друштвене особине гос-Тошине, и безазленост његових уживања, људи су пола у шали али пола озбиљно тврдили да је задобио и лопове, и разбојнике, и писце претећих писама. За много година никакав сумњив знак око његове куће, никаква крађа ни уцена. Он није прешао у варош ни кад је остао сасвим сам на салашу. Као потпредседник ватрогасног друштва, тачно је ишао у ноћну инспекцију када дође на њега ред, и враћао се после поноћи сам, на коњу. Постепено је и сав онај тврђавски режим у кући попустио. Стражар је само у зимске мрачне ноћи ходао целу ноћ око куће. Пас на ланцу је био један и много матор, и љубитељ добош-торте. Пролазници, који би имали нешто на брзу руку да сврше с гос-Тошом, куцали би штапом о шипке ограде, а гос-Тоша би сам отварао прозор и јављао се. На једном прозору се гвожђе много раздрмало али није оправљано. Мађарица, код свог јаче од педесет година старог господара, уседела се, уранила, потеже је и чула, и надзор њен није вредео скоро више ништа. Млађи су је тужакали да не пази по кући, не чува. Гос-Тоша благо одговара: — Доста је она чувала и кућу и вас, сад ви њу чувајте.
Некако пред женидбу, кад гос-Тоша беше с оне стране средине између педесете и шездесете, изабраше га истовремено за претседника удружења великих поседника, и за претседника сиротињског стола. Гос-Тоша се појавио у кавани ретко елегантан, и срећан као дете. Водили се озбиљни разговори, и гос-Тоша је изненадио „идејом” о запослењу сиротињских жена. Само је господин Јоксим, за другим столом, пецкао: — Предводи велике богаташе, и предводи сиротињу. Једино је наш Тоша могао то да састави, да буде и коза и купус. — Дупли претседник имао је ваздан посла. Идеју о запослењу жена преузео је додуше одмах потпредседник, али је остало и за гос-Тошу. Отварао је и затварао седнице све вештије. Научио је речито одобравати добар предлог, и умешно склањати рђав. Противнике је врло тактично смиривао, па и измиривао. Тако до женидбе. После женидбе, имао је гос-Тоша сваки час и неки свој оригинални предлог. Истина, донесе га, али га свагда не проведе. Кад дође до гласања, он гласа поводљиво, и срдачно честита онима који су добили већину, свеједно да ли је тим прошао или пропао његов предлог. Идуће седнице, међутим, ево га с неким „амандманом” за онај предлог. Ревизија, господо, молим лепо. — Постало је јасно да иза Тошине велике претседничке столице присуствује још једна присутност. Заиста је госпа Нола сарађивала. Муж јој реферише, она или одобрава главом, или не одобрава укрштањем или пуцкањем својих јаких прстију, и онда следују предлози за ревизију, а између њих се плете критика на гос-Тошино држање у седницама. Он се брани како уме.
Некада и изненади жену. Та ти ваља, Тодоре! — обрадује се госпа Нола. Некада се сплете и празнослови. — То ти је, Тодоре, кора без ора. Не ваља ништа. Остави се тога. — Једном приликом, упаде у такву дискусију, и у неко гос-Тошино празно шепртлење, момак којије имао да преброји штајервагњ Госпа Нола, љута, на момку нађе нишан. — Шта си оно урадио? Шта ти имаш по твојој глави да мењаш боју, и да шараш точкове, и правиш од мене вашар? Шта ћутиш?... напослетку, ћутање и јесте најбоља капа за све празне главе.
Кад се млада госпа Станојла довела, и показало се да ће ту сад да потече један миран живот са скромном и паметном женом, гос-Тоша даде једног дана ударити над улаз своје куће на салашу таблицу с натписом: Мој мир. У складу с тим натписом, домаћин је све више волео да остаје у кући. Ревносни претседник се почео тужити на безброј седница. Брижљиво облачење је попустило. Рукавице су сасвим нестале из гардеробе. По цео дан остаје гос-Тоша у собним ципелама, и у нечем што је можда прародитељ данашњој пиџами, у широким панталонама, и некој врсти женске рекле с мало дугмета и много гужваљака од прилегања и лежања. Један сламни диван у трему, и један кожни у ручаоници, много су били заузети, и удубили се као корита. Имање је почела да обилази све више и више госпа Нола. Малчице су као узеле ноге да издају гос-Тошу. Очни лекар му баш зато даде одлично стакло, и откад натаче наочари, гос-Тоша не избија из куће и много чита, нарочито пољопривредне ствари. (Госпа Нола се једаред вратила с њива сва црвена. — Не знам ја али не знаш ни ти! Читај, брате, и научи и мене, немој да ме слуге поправљају!) Толико се гос-Тоши осладило читање, да је поручио читаву једну малу системску библиотеку.
А кад прочита неку књигу, поклони је читаоници српске општине. Прочуло се гос-Тошино читање, и разговори о том га толико дирнуше, да је прешао на стално снабдевање књигама из пољопривредне и варошке читаонице. Жупанија га за то одликовала медаљом. Беше то нека тешка емаљирана плоча, читав тањирић. Гос-Тоша је као мало навијао да оду да захвале лично и он и жена. Госпа Нола је оклевала. Гос-Тоша онда реши да иде сам. Госпа Нола на то узе медаљу и гурну је у ормар међ стари порцелан. Гос-Тоша, поводљив као увек, даде глас својој жени, и остаде у пижами у своме миру и у своме кориту.
Нола Лазарићка, што даље, све је више била Нола Перчинова. Узела је у администрацију све велико и разноврсно имање свога мужа, земље, људе, жене, децу, стоку, новац, купце и продавце, посреднике, адвокате. Као филиалу, администрирала је и тамо далеко доле кућу своје некадашње породице. Јер, после неколико година брака, и неколико љубавних и новчаних скандала лепе Талијанке, морала је госпа Нола озбиљно посредовати. Отпутовао је једног дана гос-Тошин адвокат с пуномоћју, с „миразом” за Талијанку, и с једним „писменом” који су потписали и Бошко и његова жена. Ослободила је тако госпа Нола свог оца од велике беде; утолико веће што је он у то време већ много био оболео. Попијен од оне скривене туберкулозе коју, типично, добијају лепи, витки брђани, још је држао своју дивну главу, и очарао њом адвоката. Годили су му комплименти и утехе, али је шаптао резигнирано: — Та моја глава, то вам је као кад зао ветар уврне петељку и загуши цвет, и цвет се још мало држи, али је већ мртав... Реците Ноли да се не бојим смрти... И реците јој хвала. И она је, као и њена мати, много чинила да проживим живот по ћефу и вољи... Право је сад да буде и Божја воља.
Са адвокатом је отпутовала и једна старија жена салашарка, да понегује болесника, и да га касније преведе кћери, ако хтедне поћи, и ако могадне. А Јулици, девојчици од дванаестак година, наређено је било да крене с адвокатом и са свима потребним стварима, то јест, да се коначно пресели код сестре.
Гос-Тоша и његова жена, на тај начин, стекоше дете. Госпа Нола се изненадила како је Јулица изишла девојчица чудне лепоте и нежности. Лако се и присвојила, као сва залутала и несрећна деца. Цела кућа је некако набубрила и просјала од ње. Гос-Тоша се подмладио и раздрагао, добар и благ је и иначе био, и просто је на јуриш задобио своју поћерку. Госпа Нола, почела је то уосталом већ раније, постаде мати. Дозива учитељице; иде по дућанима у које није никада ишла, да девојчицу своју лепо обуче; тражи јој другарице; разговара с Јулицом час као с бебом, час као с маторком. Кад се девојчица већ сасвим свикла на нову околину, и показивала много јасних знакова да јој годи живот у богатој кући, госпа Нола, једне вечери, подуже је причала с малом о њеној матери, о болесном оцу њихову који ће можда скоро доћи, о чика- Тодору и његовој реткој племенитости. Па је заћутала; миловала дете док није заспало; а затим отишла у своју собу и горко се расплакала. Пробудило се у њој цело срце. Пробудила се цела жена, мајка и чуварка деце. Па се дигла слутња, или бар питање, да ли ће Јулица, тако друкчија него и отац и сестра и поочим, да ли ће моћи бити прави извор радости у кући. Па се јавио неки меланхоличан стид, можда први пут у животу Станојле Перчинове, што је ружна и незграпна, што се није могла удати како се удаје, и имати деце. Па неко кајање и самоосуђивање, што се кроз безазленост и доброту Тодорову провукла у ову кућу.
Па страх од великог новца и поседа, од живота који сав има стојати у служби имању. И онда опет неки порив, неки глас нагона и позива, нешто јасно и једино лепо: постати пријатељ деце, чувар деце, ма чије, свачије. У госпа Ноли почели се сређивати нагони, интереси, потребе, можда и страсти, можда и егоизам жене. Те је вечери отпочела у тој јакој и смелој жени њена права функција, из које ће затим излазити све њене замисли, одлуке, покрети, речи, дела. Тих дана се десило и оно са служавком Паулом. Пошто је укћерила своју полусестру, напуштено и збуњено дете, решила је да усвоји и младу служавчицу, која не види сунца зато што од малоће живи као туђе слушче, напуштена и збуњена и она, без неге мајчине, без доколице да гледа сунце.
Дете у кући, то је сад значило центар у браку госТошином, баш као што је госпа Нола, ранијих година, створила центар у његовој кући и имовини. Гос-Тоша је сад прави човек, има жену и дете, заљубио се поново у своју Нолу и ишао за њом као куче. Салаш Мој мир сав се преображио. Дозидали су још једну терасу. Гвожђа су била препуна цвећа. Чуваркућа на крову појавила се и разрасла се у читаву башту, а то, кажу, значи срећу. На велики оџак су усадили црвену вртешку, птицу са дугачким репом. То је желела Јулица. Намештај су попунили, иако то није желела госпа Нола. Ормане у ходнику су претресли, и метнули у њих мирисаве травке. Јулицу су облачили као лутку. И гос-Тоша је опет елегантан и отмен, и без рукавица није излазио с поћерком. Само се госпа Нола не мења. Предала се великом послу, и не може друкчије да се одева него раднички. Никоје промене нису могле да успавају у њој оно нешто мушки трезвено чиме је пресецала све заносе и илузије.
Тако је пресекла мужа свога када се, по доброти, по доколици, а и по гордости, почео мало рано заносити плановима о миразу Јуличином, о удадби и спреми њеној која ће бити нешто што ретко бива. Гос-Тоша, како већ јесте код једноставних људи, уживао је не толико у оном што се спрема да уради, колико у слици тога и дејству од тога на суграђане. То је уосталом проклето општечовечанска црта: да се види да има. Замишљао је гос-Тоша, и пуштао да дефилују пред њим, лица његових знанаца у паланци онаква каква ће бити на први глас о миразу који гос-Тоша спрема поћерци: нека згрчена и узнемирених очију; друга разливена и забезекнута; трећа скоро побожна од респекта. Колико је фантазија имао тај гос-Тоша да у стварности види оно што речма никада не би умео описати! Једне вечери, поведе он разговор са женом о том будућем миразу. — Шта мислиш, да ли да купимо оно Шнорово имање? Један Шваба би нам се скинуо с врата. Скупо јесте, али је лепо. Некако округло, на све стране излази на путеве, земља је одлична, а кућица као мали дворац. И шумарак је Шваба подигао. Додали би Јулици нешто и у новцу, удали би је за бираног човека, па има само да седи и да ужива. — А што да седи? Не треба много да седи, боље је то и за њу и за столицу. Што се тиче имања, ако ћеш мене послушати, а знам да 'оћеш, ништа нећемо куповати. Ништа! Ни сад, ни после. Добро ће бити ако сачувамо што имамо. Јер је тешко сачувати, мој Тодоре, да ти ја, млађа од тебе, кажем. Ми, Перчиновићи, сишли с планине, не шугавци, него људи од соја, радили и стекли, нико нам није био неки нарочити расипник, и, како знаш, што имасмо, не сачувасмо! Је л' нас видиш! Оца мог данас негује твоја салашарка и твоја форинта; ја стигох у земљу у којој хумка ни камичка нема... веруј ми, Тодоре, долазило ми је да с памети сиђем... Јулицу држи и спрема поочим крај жива оца и мајке... Видиш ли ти тај рачун!
Живот, мој Тодоре, прождире као гробље. Нико није крив, а имања нема, породице нема, што је било доста, постало мало и јад и срамота... Чу ли, на погребу капетанову, оног вашег ђаволског господин Јоксима? Језик му змија, али памет му ваљаста, што ми кажемо. Вели: „Сви ми, и све простране сермије, стаћемо без гурања на ово мало наше паланачко гробље”... Јȁ... Ништа нећемо куповати, Тодоре; а ако умеднемо сачувати, нећемо бити сироти ми, ни ико наш, па ни Јулица. Веруј мени, која сам ти из теготиње дошла, није сиромах онај који нема, него онај који је имао па изгубио... А што кажеш за Швабу: да буде један мање, па Шваба ти и здесна и слева. Дућан ти држи Шваба, касапницу Шваба, Мађар, шта ли је, све је то Шваба, и свуд по имању их има. Ако ко, ја Швабе не волим, говор им не волим; веру им не волим; јела им не волим. Али, ето, живимо с њима... А како чујем, било је да су и они куповали српска имања, и тешкали се да је с тим један Србин мање. Једни другима добро не мислимо, а опет заједно таљигамо... Тако је ваљда и свугде у свету. То ти, видиш лепо, не може бити узрок да купујеш имање. Ћути и трпи. Ако су теби Швабе додијале, мени су више. Право да ти кажем, душу грешим, али им ни децу не волим. — Свршило се све договарање гос-Тошино као обично, он је гласао са својом женом против свога предлога, и честитао јој.
Било је то једног септембра месеца, пред крај већ, кад је позна јесен на прагу, и кад је вече као ноћ. Још је то после подне наишла и олуја и јака киша, и небо се није рашчистило. Црни дебели облаци јурили су као махнити, преметали се један преко другог, а било их је, како бива над равницом, толико као да се потоп спрема. Ветар је пиштао непријатно. Код Лазарићевих, сви су некако имали потребу да се забуне, да не чују шум ветра и цурење воде. Гос-Тоши није било добро, прилегао је и увукао главу у ћошак дивана. Јулица се забављала с двема младим мачкама и са својом дугом златноцрвеном витицом. Госпа Нола је ходала из собе у собу, учвршћивала на окнима све куке, да ветар мање тресе прозоре. То је био час пред ноћ, час кад се у многим људима, па и у госпа Ноли, по књишки говорећи, мења ритам. Црно у зеницама јој се сузи у две оштрице, и поглед некуда утекне. Као да више не гледа, само унутрашњост ради у њој, крв и срце. Тако без погледа у овај свет, а иначе уморна, могла је у вечерње часе да хода по соби читав сат. — Седи, тако ти Бога! јуриш к'о за неко зло! — љутну се те вечери гос-Тоша. — То ми је одмор — одговорила је искрено госпа Нола. Био је то ипак непријатан тренутак. Гос-Тоша нарочито у предвечерја није добро разумевао своју младу жену. У њој је кувало; снаге њене су радиле како би је што боље спремиле за све тежи задатак. 
Око десет сати, кад су већ пошли да легну, чуло се одједаред, кроз густ ваздух, сасвим добро, да се на друму зауставила кола. Мало затим, шушањ и корак, и ударац у гвожђе не на огради, него на прозору. Сви троје у соби погледаше се, па се још једаред погледаше гос-Тоша и госпа Нола, и онда, као мађијом покренути, сви троје се упутише прозору на који куца неко ко није ушао правим путем. Отворише капке, и чуше кроз стакло да се неко врло учтиво распитује за пут до неког мајура и неког села. Разговор тај се прекину као ножем пресечен, из два разлога. Људи се спуштали с таванских степеница у соби до њих, а човек пред прозором у по речи окрете да бежи.
За трен ока је све било јасно, и све било ту. Три човека под маскама, двојица са секирама у руци. Страховит крик девојчице, која се занесвестила. Један од нападача је још удари и обори. Други дочепа Нолу за обе руке. Трећи је с подигнутом секиром тражио од домаћина сав новац и накит. Гос-Тоша се занео, па дошао к себи, па опет посрнуо и сео. Госпа Нола се прва сабрала. и сабрано рекла: — Не дирајте човека, кључеви су у мене, даћу сав новац из касе и из ормана, накита немамо јер га нико од нас не носи. И пошла је вучена за руке, према соби где је држан новац. Док је откључавала и вадила новац, из друге собе се опет зачу крик девојчице, ужасан, онда збрка шумова од покрета безгласних људи, и напослетку све пресече тежак мир. Држећи је једнако за надлактице, разбојник је госпа Ноли мирно заповедао где да му у џепове ставља новац у хартији и у металу. Журио је, и није све однео. Вукао је затим госпа Нолу, тачно знајући где је други пролаз, до у ходник, отворио кључем улазна врата, а њој заповедио да на том месту стоји док не прођу и она двојица, да не писне, а да се не враћа у собе док с друма не чује звизак. Жена се скаменила, избезумљена, како је после говорила канда и не толико од страха кодико од онога што човек може да буде и да ради. Прошло је око три минута до звиждука: ужасно много времена. Госпа Нола је за то време рекла сама себи шта је тамо у соби чека. Не дозивајући никога, ушла је. Муж њен, разбијене лубање, лежи на поду мртав. Уста зачепљена, поцепан, изгребен. Јулица се кроз несвест трза и јечи. Госпа Нола јој приђе, стаде је трести и јаким гласом по имену звати. Дете отвори очи, и поче сад продужено да вришти. Како су за госпа Нолом сва врата остала отворена, неко од млађих најзад чу, или осети несрећу, и разбуди се сва кућа.
Паланка је ћутала као преплашен мишињак. Крвава и тајанствена романтика прешла је меру. Истовремено с вешћу о ужасном догађају на салашу Мој мир, сазнало се да је други богаташ, отац два сина, добио уцењивачко писмо: петнаестогодишњи и десетогодишњи дечаци биће одведени, осакаћени, или убијени, према томе да ли ће ту и ту под каменом у врбаку лежати мања свота од оне тражене, или ништа. Па онда, убиство Лазарићево тамно је; Бог један зна шта се ту још крије. Зашто је убијен кад је госпа Нола дала сав новац? Шта се дешавало у соби у којој је остао гос-Тоша? Да ли је познао злочинца? Да му није здерао маску? Ко зна, у екстремним моментима храбри су често баш најбезазленији, и баш због безазлености. Или се девојчица освестила и она нешто учинила што је ситуацију заплело? Тајна. Гос-Тоша је мртав, а девојчица се тргла из несвести тек при удару који је оборио и убио њеног поочима. Језивост притиснула паланку и околину, као камен. Лазарић је сахрањен некако кришом и уз шапате. У већем броју су дошли на сахрану само поседници са удаљених имања — На прстима иду! — посматра господин Јоксим. После погреба, одмах се вратили својим кућама, и то на најбољим коњима. Говор протин је био кратак, опрезан, с једном једином, и то некако мимонесеном алузијом на насилну смрт доброг и мирног човека; као да је прота страховао од нечијег прислушкивања. По главама људи укрштале се мисли о богатству, о жртвама имања, али разговори о том остајали су за после: сви се некако бојали нечијег прислушкивања и скока. Онај богаташ са уцењивачким писмом, и његови синови, нису се виђали нигде пун месец дана. После је отац опет стао ићи у радњу, а дечаке је пратио у школу чувар. Власт, као обично у случајевима хајдучије, и немоћна, и нетражена. Хајдучке дружине нестају онда кад више не ваљају и саме се истребе. Док су организоване, свако очекује сигурну освету, и злочинце не туже жртве и не гони суд.
Овај догађај је данас кроника врло старог гробља. Али баш данас се чује опет о слично комбинованим разбојништвима. Предају се покорно своте новца маскираним људима, одводе се деца, промашен злочин се понавља новим покушајем, на истом месту, на истим људима. И власти и данас немоћне, често и нетражене.
Гос-Тоша је нестао као што нестају људи који нису нигде сметали и нису нигде били неопходни; као људи који нису ништа ново мислили, и ништа старо одрицали. Он се вероватно мирно одмарао, и вероватно био у рају. С тим се слагао и господин Јоксим. — Рај, то је оно што Бог најмање има да учини у овом случају, где му је један ретко добар и дарежљив човек стигао размрскане главе. — На томе се и паланка примирила, за неко време. Ускоро, салаш, резервисани салаш Лазарића, пређе у чисту надлежност варошице. Мој мир је напуштен, претворен у станове за служинчад и у оставе, а намештај добрим делом пренет у надзорников павиљон. Госпа Нола са сестром преселила се у кућу њихову у вароши. То је била пространа старинска кућа на један низак спрат. У приземљу, два улаза, колска капија и гостински улаз, и два дућана. До госпа Нолине удадбе, два дућана беху свега једна велика радња с вином. — Је ли, Тодоре, да ти нећеш да у твојој кући поваздан грме бурад с пићем, и купе се пијандуре? — Нестала је винара као да никад није ни била. На спрату, ваздан уских прозора, и пред сваким прозором фикус, који смета отварању и затварању. И то се размакло. — Један фикус на свака два прозора, доста. Балкон на кући огроман, као неки вагончић, а на њему никада нико не седи.
— Балкон је знаш — тумачио је гос-Тоша раније жени — волела моја мати, и он је екстра дозидан; то се и види, пљуни па залепи изгледа. А ја, као младић, уживао сам кад су мачкови на том балкону, направили клуб, и с њега се, већ разумеш, завитлавали на стреју и на кров. Да пукне човек од смеја... Мјау! Буп! Мјау! Буп! А на сокаку се кревеље неке фукарске мачкице, и мисле да је на гос-Тошином балкону рај! — Сад је тај балкон лепо дотеран, због Јулкице; мачака нема; цвећа има. У њега је упрла очи паланка. Шта ће бити с удовицом Нолом? Нешто се мора збити, јер није нико тек онако само богата удовица и универзална наследница. А Јулица, сирота, тешко је настрадала. Девојчица је између две занесвешћености била сведок најстрашнијег момента. Лежала је у постељи око два месеца и добијала нападе ужаса. Лечио ју је млади доктор Мирко, човек кога госпа Нола није бадава много запоштовала и заволела. Али је девојчици остало трзање усана, нека заплашеност у погледу, мало ослабело памћење, и слаба воља да ради и иде у школу. Доктор Мирко се надао да ће се то временом изгубити, скоро је тврдио да ће тако бити. А што се школе тиче, госпа Нола је већ раније запазила да Јулица тај напор и одговорност не воли. Девојчица је била нежна некако од опште немоћи, што се научно каже: била вегетативно биће. Кад стане крај фикуса, и она је биљка која се боји да буде помакнута са свога места. Наравно да је све то знала паланка. Паланка све зна, и што је било, и што ће тек бити. „Удаће се за официра.” У оно време, и на оном месту то је значило нешто посебно. Официр-младожења, мали и шарени аустриски потпоручник, представљао је кауцију којом би се могао мањи музеј озидати и снабдети. Затим, жене официрске се с мужевима својим пребацивале од турске Босне и Херцеговине до аустриске Пољске, од Мостара до Беча и Кракова, оне су дакле биле нека врста објекта за репрезентацију монархије, и зато морале бити лепе, богате, егзотичне нечим. А по могућству имале бити и жене млака срца, да би се сачувале од много човечних и националних реакција према разним „народностима” великог царства, и животима тих народности.
Године су одмицале. Између помајке и поћерке долазило је до малих размимоилажења. Госпа Нола ради, а Јулици дуго време; Јулица тражи од госпа Ноле да се госпа Нола промени, а госпа Нола чека да се Јулица промени. Јулица се као и мења помало, сад на своју, сад на госпа Нолину; али госпа Нола, да би за длаку. Ни о погребу мужевљеву, ни после погреба није темељно променила тоалету. Ни праве црнине, ни вела, него оно што је навикла да носи при раду, и због рада. Мало се као збунила од многих посета; мало јој је непријатно било што се том приликом увек помињале и страшне појединости догађаја на салашу; а одвратне су јој биле увек исте гримасе и фразе, и лажне сузе и оне глупе црнине за кондоленције. Отмене госпе из паланке долазиле су у потпуној црнини, иако није увек лако било наћи у гардероби све што треба. Најгоре је било за рукавице, и један пар се позајмљивао по реду и чреди. „Треба јој, госпођи удовици, натрти нос. Остала за Тошом велика богаташица, а побогу, као они њени коњи, грау па грау. „У неке дане, ипак, као да је госпа Нола додавала мало вела око врата, и узимала, у разговору с посетама, неки раслабљени тон, познат тон безмало неке пријатне малаксалости оних удовица које остају у жалости без икаквих животних брига; којима је са имањем дошла и врста слободе; које су здраве и јаке карактером и осећају да и саме нешто могу и вреде; које се можда опростиле некако неравног ортака.
Али, прво, госпа Нола није била без брига. Сем свега другог, филијала тамо доле није добро стојала. Талијанка се вратила, тобоже оболелом мужу, а стварно, после потрошеног „мираза”, вратила се на рачуноводство своје пасторке. Бошко се придигао, поправио, за годину дана. Онда је дошла његова смрт, и нов „мираз” Талијанки, која је претила да ће доћи, и, или тражити дете или... (Занимљиво је да се госпа Ноли по други пут није дало да оде у свој крај, да отпрати вољеног оца до гроба, или му бар стигне на подушје. Једаред, све је било спремно, разболео се гос-Тоша. А кад је пошла госпа Нола на подушје — за смрт јој је јављено касно — вратили су је депешом с пута: у млину се појавила ватра, а један транспорт стоке је задржан зато што је она пропустила да среди и потпише нека овлашћења.) Друго, госпа Нола се брзо сама ухватила у свом удовичком ачењу, и тргла се у пуну своју свест и снагу. Мужу није дизала нарочит споменик, а на свекров је дала уписати само име и презиме, и године рођења и смрти. Затим, „свету” је почела поручивати да не може ни до шест недеља бити свако после подне код куће, јер су њени послови економски, и зависни од стотину случајности. Наравно, паланка је знала да је ту много измишљенога, и стала је вребати удовицу на улици, и при излазу из капије. Једне вечери, с леђа је ословила опет нека свежа удовица: — Не видим, кажем, Лазарићку на гробљу баш никако, а тако бих волела да се нађемо и поразговарамо. — Махните се, госпа Лела, гробља те гробља; а ако је до разговора, ево ћу сад да вам испричам како ме је јутрос на салашу, баш док сте ви били на гробљу, вијао бик, онај крупни наш Швајцарац, можда сте га кад видели, бео као сир с једне стране, а риђ, скоро црвен, с друге.
Таква му је ћуд, никад не знаш која му важи. Две кравице је већ ранио. Јутрос, привезали га за кола, дали му да грицка што највише воли, и разишли се сви послом. Кад, једно салашарско дериште узело гранчицу, па једнако њоме бику под нос. Ја опомени, па попрети и повијај, али бадава. У мушкарчићима, знате, ја их много волим, и волела бих мушку децу, али у њима ради сам самати ђаво. Бик трпео и трпео, па одједаред мукну као гром, издиже кола, пребаци их на леђа, обори их опет и напола смрви, а с другом половином стаде да јури уокруг по авлији као у циркусу. Дете оно, на срећу, некуд ускочи, а бик, слеп и луд, право на мене. Све то за минут. Јȁ да сте видели госпа Нолу, тешку топузину! Бежала сам као да имам четири ноге. Али стигао би ме сигурно, да га нису она разбијена кола лупала по ногама. Улетим у амбар, па преко клипова горе у таванче. Бик развали авлијску капију, сав се раскрвави, и онако крвав потеже друмом, и свали се напослетку у кукурузе. Ту се заглавио. И сад, што вам је животиња племенитија од човека, доста му било што се заглавио, дошао к себи, и дао се ухватити и везати као неко теленце... А овај ваш кукуруз, душе ваља, сила је: разјареним биковима снагу ломи. Да човек не верује, док не доживи... Ето, драга госпа Лела, после свега мога петљања и рада, мене још и бикови вијају. Уморим вам се тако сваког дана, и кад дође предвече, ја, место у шетњу до гробља, сасвим као и моја стока, ударим челом о стају, једем, и легнем да спавам.
По Јулицу још не беше дошао официр. Место ње удала се Паула за авлијара Љубу. По годинама, на њу је био ред. Љуба и Паула молили су да пређу у млин, а по потреби ће радити на салашу и у вароши у кући. На Паулино место је дошла друга Тотица, старија жена, чија је кћи служила чак у Пешти, и, како је Тотица тврдила, личила много на госпојицу Јулицу, коју она због тога много воли. Можда је Тотица имала право. Јуличина лепота није више била она прозрачна и фина лепота ваздушастог бића. Узрела је у Јулици девојка. Изгубила се некуда правилност црта и љупкост израза, и утолико јаче истицала егзотика типа. Бледа, мршава, с јаком косом црвеног металног сјаја, изгледала је као далека нека туђинка, и све је човек очекивао да ће проговорити језиком који нико не разуме. Ход је имала необично леп, лепе ноге и леп корак. Црквењаков син, дечко, Марко Поповић, који се сам прозвао Срба, необично леп и бистар, али напуштен и неваспитан, рече једном у кујни госпа Нолиној, где се врло добро осећао: — Мени је госпојица Јулица као једна циркуска играчица, што сам је видео. Ишла је по жици, уф, не умем вам испричати. Сукњица кратка, довде, и цакли се као сунце, а ноге, их... Шта се ти мргодиш, баба Като? ти то не разумеш! — А ти разумеш, срам те било, балавац! — Госпа Ноли су то препричали. Она је знала Србу, и волела га. Имало је у том дечку нешто право мушкарачко, слободно, а опет љупко. Свугде стигне, све види и зна. На шиваћој машини Паулиној нешто запело, сва се кућа збунила, Срба долетео и нашао шрафић који је попустио. Али да већ види девојачке ноге, то госпа Нола није знала. Замислила се. — Истина је, моја Јулица хода као вила. Кад се обуче, лутка... Мора то видети свако жив, ако само погледа... Али јој се природа нешто много променила. Наравно, не смем заборавити да јој нисам сасвим рођена сестра, а нисам никако мајка... Сви су људи непровидни, тешко је човека добро судити... Ипак, у последње време видим на њој неку промену, неки мали пркос; усићи се, не одговара или извлачи речи као ћудљив коњ влаће сена...
Истина, од оне несреће јој је остала мана, и што је старија то јој све више смета... Хајде, полако, даће Бог да буде боље, ако и не сасвим добро... Тако се једино и живи... Него, треба мало боље да видим и оног Србу. Чудно говори и много зна, тај балавац... Дете без матере, готова несрећа... Вечито је међ слугама и међ одраслима... Морам колико сутра разговарати с његовим оцем, кад дође, што рекао прота, по харач... Том ћу приликом мало и тог оца претрести. Све ми се чини да он од мог дара цркви одваја за себе... Све су краћи и краћи рокови његових нових потраживања... „Не ваља зејтин, госпа Лазарићка!”... Не ваљаш ти, мој брајко. К'о сви црквењаци, више је у биртији него у цркви. Жена у гробу, а ћерка, место да мајку замени, келнерише... И ту сам наказност први пут видела у овој благословеној земљи... Које чудо онда што је Срба пре времена почео да гледа ноге циркуским играчицама...
Као што се каже да плодној и широко пространој реци Нилу нико не зна изворе, тако се никада нису јасно знали почетци човечних и милосрдних дела широко прострте госпа Ноле. Ко зна кад је заправо привила к себи Паулу. Јер је младој Тотици и пре помрачења сунца завидио цео онај свет Тотица што се сваке јесени и пролећа нуди у службу по богатијим крајевима, и нарочито међу словенским живљем. Ко зна откад је она заправо мајка Јуличина, јер сталну и редовну бригу над дететом никада нико сем ње није водио. Тако исто нико не зна кад је и како се црквењаков Срба пребацио у госпа Нолину кућу сасвим, и под условима одређеним: да у кући остане, да буде добар, и да ће онда госпа Нола бринути за њега док човек не постане. Тек је једнога дана освануо преобучен; добио нове књиге и потпун прибор за школу; показано му било место за госпа Нолиним ручавним столом, и постеља у собици где је у углу стајао госпа Нолин сто с „књиговођством”.
Одређен је био да крсти Паулино друго дете. Прво дете, крштено у католичној цркви, девојчица, умрла је. Друго дете, синчића, госпа Нола је, мало законом, мало својом елоквенцијом теслимила очевој страни. препоручила православљу, нашла кума који се зове Срба, послала кумовски дар при крштењу, и обећала присне кумовске везе и дужности за будућност, примила их на себе свечано, радосно, и са оним њеним чудним поштењем које је формално сијало око њене главе и око сваке њене речи. И тако је, просто статистички узето, госпа Нола набрала троје деце и једно унуче.
Иако она никога није законски усвајала, њена реч и воља, њен очигледни и искључиви живот за друге, толико су већ импоновали паланци, да нико није нарочито питао о односу те чудне породице према имању госпа Нолином. Тек кад је госпа Нола стала искрено причати: да је Србу заволела до слабости; да може читав сат да посматра како се игра тај ретко леп и умешан дечак; да јој годи поносит став који дечко има према свему што стане пред њега; да је Срба права слика мушког детета из њених крајева онда се свету учини да се конци мрсе, и госпа протиница се реши да оде и мало пропита госпа Нолу. Протиница није била тип брбљиве жене. Могло би се рећи, напротив: слагала је речи једну на другу полако и некако вертикално увис, и одједаред би прекинула недовршену реченицу као да је с последњом речју ударила у плафон, и онда би подуже ћутала. У таквом једном моменту госпа Нола устаде да донесе послужење. Протиница ћути, једе колаче, маше лепезом од палмова листа, и чека да госпа Нола одговори на њено као узгред бачено питање: о стању у кући с тако „разним светом”.
— Како да вам кажем, госпа протинице. Увек вам је у кући „разни свет”. Док смо били сами Тодор и ја у кући, опет је то био ”разни свет”... Не знам, заиста, шта је у тој деци око мене. Али ако ћете ми на душу веровати, не знам ни шта је у мени, и не знам ни шта ће бити са имањем. Што знам, ево вам: волим децу, волим младост. Никад млада нисам била, никад своје деце нећу имати! Децу ћу изводити на пут што боље могнем, сваком дати комад хлеба у руке, и помоћ моју докле сам жива... А тестамент, госпа протинице, ја писати нећу! — Ви сте лакомислени, госпођо Лазарић! То је ваша дужност домаћице, старатељке и поседнице, и грађанке! — Много је то заплетено за мене, што рекосте. У нашем крају, зна се, има огњиште и имају се деца, и имање и кућу преузимају огњиште и деца. Ја имам сестру, а она ће, даће Бог, имати децу. А после тога, то је тако далеко! ко зна хоће ли још бити имања, а ако га буде, ко зна ко ће све бити на њему!... Што је далеко, то је Божја брига, велим ја. Нас две, маторе жене, нећемо више бити живе кад дође до онога што је далеко. — Госпа протиница замаха брже лепезом: Но, но, маторост ћемо оставити за други пут.
Све на исти начин, без јасна и видна отпочетка, једнога је дана нестало из Србине собе госпа Нолино „књиговођство”, а створио се у том углу још један кревет, и уселио се у кућу мали Шваба Ханс, која је госпа Нола, као и његова оца, прекрстила у Луку. У случају малога Швабе почетни процес у госпа Ноли био је ипак нешто дужи и мучнији. Опирала се у себи, природно за њене појмове, да узме под окриље туђинче, и чак је решила да није њено да брине швапску бригу, али је умиљатост Швапчета напослетку победила.
Био је то синчић једног амбулантног оштрача, чудног човека. Мали, мршав, увек у плавим наочарима које ваљда ни за спавања није скидао, вечито кашљуцав и кијавичав, око врата му стално истегљен вунени шалић, за појасом кратка кецеља од мушеме, на ногама, лети, женске папуче с потпетицама, а зими незграпне филцане ципеле и у њима врели црепићи омотани крпама. Два прста нема на левој руци; зна Свето писмо; станује у некој напуштеној општинској стаји, коју је вештачки очистио, наместио и украсио као вертеп, с полупреградама и разним одељењима све уједном простору. Српски не зна говорити, мада годинама ту живи, и углавном од српских кућа зарађује, јер Немице домаћице само оштре своје ножеве и маказе. Зарада „шлајферова” је увек мала; он стварно мало и наплаћује; не труди се да има више, некако као да нарочито жели да буде сиромах. Зове се Рајнхарт. — Како? — запрепастила се госпа Нола кад је први пут чула то име. — Какво је то име? Викнути га човек не може... Не знам ја за имена у њиховом календару, али кад за мене ради има да се зове Лука, иначе ми не треба... Чудно име, а чудан и Шваба, Шваба који не уме да заради! Да се људски окући. Него се вуче од врата до врата, врти онај точак, и купи крајцаре. Просјак! И увек сав капље, зато ваљда и не излази из кашља и назеба.
Добио је шлајфер сина већ као постар човек, с једном младом женом с којом се саживео био, и после и венчао, некако на основи јаких религиозних осећаја својих и њених. За лепу Хермину је млади жупник тврдио да је права ancilla Dei[1].
А господин Јоксим, велики пријатељ жупников, додао: да је девојка, као таква, можда и родила сина посредством непознатих сила. Свако вече, шлајфер се премести пред отворену капију жупништва, и тамо ради. Окреће свој мокри точак и преврће на камену оштрице. Сав занесен. Челик сичи, вода капље, хладовина сиге мирише, сечива се обнављају и светле. Кроз плавило наочари, вероватно у плавој светлости, види оштрач кад жупник улази у сакристију, за вечерњу молитву. Пожури да заврши посао, гурне своју фабричицу уза зид, улази у цркву и он, и остаје у њој подуже. Тако завршава дан и рад редовно. Говорили су неки за њега да је сиромаштво узео као покајање, да је некада морао бити други човек, да има на души неки терет. Кад се оженио, тврдили су људи да је и Хермину узео за покајање. Али је Хермина изненадила. Раније увек лепо обучена, па и „намештена”, сад се сложила с мужем у врлини сиромаштва. Жупник је говорио да су Рајнхарт и његова жена један примеран пар, препоручивао њихов пример вернима, и тврдио да су у њему самоме утеха и радост. Млади жупник је био омиљена личност међу православнима. Врло образован, широкогруд, весео, помало и даровит човек. Писао је песме, заносио се генијем старих Римљана, историју и књижевност старог Рима знао је сјајно, често је с правим полетом проповедао, и онда му је глас одавао особиту моћ и лепоту. Понекад је малчице више пио. [„Од муке што нема више старих Римљана”, говорио је извињавајући га, пријатељ његов господин Јоксим.] Али је зато врло мало јео. Чувао лепи свој стас. Држао је много до свог, одиста, финог стаса, и до своје бујне косе која је просто играла му на глави при ходу, а волео је да хода гологлав. Због тог стаса и те косе дешавале се ситнице које су мало сметале бискупији. Поручено је жупнику из бискупије у два маха, „с поштовањем за његове способности, и за лепу репрезентацију, али баш због тога”, да не остаје на шеталишту сувише дуго, да не иде откривене главе, и још неке маленкости.
Али жене су волеле стас и косу господин жупникову, а оне су, поручено је у бискупију, углавном пуниле цркву. И тако је бискупија зажмурила. Црква је жупнику одиста увек била препуна. И није било тачно да су је пуниле само жене. Научио је жупник и људе и децу да се редовно моле Богу. Мали Ханс је лудовао за црквом. Често је министрирао. Тога малога Ханса је жупник волео необично, и некако као друга. Играо се с њим, правио му змаја и лађе, причао приче, задавао загонетке. Мали је показивао особиту оштроумност, волео нарочито рачунске питалице и коњичке скокове. Жупник га је научио да из Енеиде преприча лепе делове, и мали се прочуо као неко чудо. У гласу тог детета је било нечег нарочито милог и умиљатог. Кад се он и жупник смеју, то је била права музичка хармонија. Жупник је имао у гласу нешто светло, а дечко нешто топло и мазно. Једна старија хористкиња католичке цркве, која се жупником много одушевљавала, казала је једном: „Наш господин жупник, кад проговори у мраку, као да се светло ужегло.” Господин Јоксим је хористкињино мишљење, или искуство, препричавао, и додавао: — За нежењене људе, то нагло осветљење у мраку, ја мислим да није добра ствар.
Нико не зна кад је започело присно друговање Србе и Ханса ни како се збио први судбоносни контакт између госпа Ноле и Ханса; ни зашто је Ханс необично, сасвим необично заволео госпа Нолу. Просто је изневерио и господин жупника и цркву. Седи и као жедан слуша шта госпа Нола говори, и кад она каже нешто згодно, он тапше рукама или скаче у месту као пајац. Два пута су ухватили дечка како се подвукао под сто госпа Ноли, само да не иде кући.
Осетила је тако госпа Нола да јој је суђено да макар једног Швабу на свету заволи. Давала је дечку бонбона, звала га на ручак, купила му књиге које је много желео; једаред и тиролски шеширић који је Ханса просто очарао. Као у сваку љубав, и у љубав према детету човек клизи слеп, па и луд. Госпа Нола се понекад трзала: — Ама то дете клеца тамо пред олтаром у швапској цркви; то не зна чисто мој језик; то лудује за тиролским шеширом. Шта ћу, волим га, и све што јесте као и да није. — Однекуд се ту уплео и жупник. Са аргументима који су били јасни и убедљиви: дечко је несумњиво даровит; отац не може живети колико треба да га изведе на пут, а нема ни средстава; мати је млада, она ће се преудати. Тих дана пред госпа Нолу испаде на улици и Хермина, некако свечана. Јасно је било да јој је неко напунио главу великим надама за малог Ханса, и показао јој правац који води у остварење тих нада. И тако је мали Шваба не само ушао у госпа Нолину кућу, него убрзо задобио све њене симпатије, и пробудио у њој још много нових начина волења и радовања око детета.
Госпа Нола је први пут у животу изгледала срећна. Два своја мушкарчића она је волела на разне начине, из разних побуда, и то је њеном срцу доносило ширење и пуноћу. Њен живот постаде разнолик, богат смислом и новим вољама. Малог Луку је волела баш као дете, као неку драгу играчку, као нешто што њу мази. Србу је волела као маторца, нешто крто и поносито, нешто српско, што ће много труда и муке да стане, али ће бити од њега радости не само њеном срцу помајке, него и чудним њеним немирним носталгијама, које је сад мање сад више јасно, али непрестано осећала, и с којима је и у гроб сишла. Она је од Србе очекивала не толико личност колико тип: или неког Бошка, или бар човека који ће бити сличан онима што силазе с планине. Однос њен према Срби био је стога свима непознат; чак је и господин Јоксим касно прозрео ствар; паланка је није слутила.
Мали Шваба, четврто дете госпа Нолино, био је кржљаво дете. Мален, ликом безмало ружан, сем очију, али спретна и грацилна тела, у покретима нежан и скоро артист. Умео се поклонити; лепо пружити неки предмет; сложити оно мало своје тело у наслоњачу на много начина, са финоћом неког пажа. Личио није ни на оца ни на матер. Ружно у његову неправилном лишцу било је друкчија ружноћа него она његова оца. Ванредне очи, не само ватрене, него формално од ватре, нису биле лепе лепотом очију његове матере. На жалост, рано се показала јака кратковидост, и наочари на детету још су додале непријатности лика. Али умиљатост, својтљивост, и нека мекана васпитаност озаравали су дете: „Госпа Нола стекла пажа”, шалила се паланка. „Трчи и носи јој кишобран. Отвара новине на страни где су извештаји с пијаца и вашара, јер то госпа Нола мора прво да прочита. Кад је боли глава, иде на прстима. Давно нечишћене домине опрао је у шпиритусу, и глачао их кожом од старе рукавице жупникове. Ако га госпа Нола повезе на салаш, сјаји од среће; ако га не повезе, испраћа је до капије и опет сјаји од среће; савије јој ручице око врата и шапће: да му донесе или воћку, или живог скакавца, или комад погаче. Госпа Нола, наравно, створи му и скакавца.” Једном ју је неко запитао: како то да баш Швапче толико заволи. Госпа Нола, што обично није бивало, не одговори подуже, па онда рече одлучно и искрено: — Не знам ни ја још, а камоли ви, колико га волим. За сада видим толико да је то дете које уме бити срећно, и то ме весели и теши ме, и одмара ме кад понекад дођем кући сва пребијена од натезања по економији... Уме бити срећан, и то је његова срећа... Јулици и Срби чиним много више, они више и траже, али њихово радовање је сасвим другачије. Боже опрости, радују се као керићи који дочепају комад меса и једу га у свом буџаку. А Лука нема буџака, ето то вам је.
Једно преподне дошао је до госпа Ноле претседник српске црквене општине да замоли за неки већи прилог. Почео је поиздаље, мало га је срамота не само да опет тражи, него да тражи више но иначе. — Даћу вам, што да не дам. Није новац за то да се закопа. И, право да вам признам, не знам на шта би га трошила. И немам на шта да га трошим. Имање одбацује само мало мање него док ми је муж живио. Поплаћам све што морам, и остане доста. Четворо деце имам сад, али, ето, ниједно од њих ништа не кошта. Паула тка за све нас, и заради што поједе и обуче. А она је сад већ и свој госа. Јулица ми надгледа кућу, и брине о дечацима кад ја нисам ту, па и она заради што поједе и обуче. Срба — госпа Нола се насмеја — не само што ништа не тражи, него још и стиче. — Госпа Нола сад уздахну, и мало стаде. — Пријатељ сте нам стари, па могу да кажем све што мислим. Без моје дозволе, и против моје забране, нађе начина да се облачи у чираке, иде с пратњама, и узима крајцаре... Јулица ми рече и нешто горе. Оно што за те крајцаре купи, наравно ситнице којекакве, даље продаје... Не ваља то... А мали Лука, верујте да ми баш није мило да то за Швапче кажем, али морам истину говорити: на том је детету Божји благослов. Не осећам га, као и да није ту, знам га само по његовој умиљатости и ваљаности. Чист, уредан, учтив, послушан. Све му иде од руке. У школи први; богами, и овде код мене, први.
Једнако нешто измишља, и све неко добро 'оће да чини. Чим дође из школе, обуче се као доктор Мирко, и лечи животиње, и, да видите, и излечи их. Дошло ми да му се и ја јавим за пациента: у грудима, овде, нешто ме много гуши и пече. Али би сигурно почео да плаче кад бих се ја потужила, ја, његова Нена. Сва деца ме зову Нана, а он прекрстио у Нена... Не знам шта ће бити од тог детета, као што, ако смем вама рећи, не знам право ни чији је. Мати и отац држе се као прст уз прст, а за њега много не питају, баш и ништа не питају; а и мали слабо иде к њима. Нађу се код жупника, и толико... Ко је, и шта је, побогу, онај у плавим наочарима? Чандрка по цео дан на оном точку као проклет. Удари киша, он не иде кући, него себе у точак завије у кабаницу, и шћућури се негде под стреју, као да куће и огњишта нема. А увече у цркву. Жена његова, кад сврши домаће послове, 'ајд у цркву и она. То им је сав програм. — Претседник се слатко смеје. — Смешно вам, о чему све ја бригу водим. Шта ћете, узела сам дете, па сам се закачила и за родитеље. И преко њих некако и за оног њиховог попа. Јер тај жупник, неки род и помоз-бог им јесте, верујте. Чим се где састану разговору краја нема. Швапчају, и све некако преподобно. А с малим Луком, да видите, ђаволски жупник само на мом језику разговара. Зауставих једаред матер Лукину, нарочито, и запитах је шта она мисли са дететом које је, ето, одличан ђак. Запитах, и чисто се појаках, јер ми паде на ум да ће га тако доброг тражити натраг. Кад вам она, као да смо уговор направили, не само ја и родитељи, него и жупник: „Господин жупник каже: дете је Божје, а не материно и очево.” — Како Божје?! Да нећете од њега попа да начините? — планем вам ја, господине претседниче. — То нећу дати ја! Не трпим попове, ни ваше ни наше! Неће Лука у попове, не дам, и крај... Осетих да сам се осрамотила, и да сам можда и дете изгубила, али моја шлајферка баш ништа, само уговор потврдила. Гледа ме са захвалношћу, и каже: да ће с малим све бити како ја за добро нађем... Је ли то рачун, је ли што друго, Бог ће знати...
Ниједна ситуација се не држи. Одмичу године, одмиче све. Утврдите нешто материалним и моралним подупирачима, одмиче, и носи и подупираче. Госпа Нолино имање и трговина траже све више стручњака и скупих мелиорација. Њу саму, изморио је посао, одговорност, бриге. Јулица је отворила кућу друштву, и с тим друштвом око удаваче ушло је пуно трошкова, галаме, трзавица, па и сплетака. Госпа Нола никако није могла да уђе у стил тих седељки с прописним оделом, и строго прописаним послужењима у пет сати, и после шест сати после подне; остављала младеж себи, а онда се дешавале ствари које је госпа Нола још теже разумевала него прописне колаче и виљушке с четири или с три зуба. Срба је већ био у горњој гимназији. Добро је учио али се није најбоље владао. Шваба и одлично учи и одлично се влада; али уједно истиче неку чудну журбу у напредовању, која се госпа Ноли учинила некако хладно пословна и спекулантска. Успео је да добије дозволу за полагање два разреда у једној години. У кући је важило да Лука, млађи, хоће да стигне Србу, старијег, и буде с њим у истом разреду. Срба је међутим једнога дана саопштио својој помајци: да ту има и жупникових рачуна. Жупник види да шлајферово здравље не ваља, боји се у последње време да ће он бити премештен, па да његов Ханс — Срба дрско подвлачи — сврши школе што је брже могуће. Госпа Нола није на овај реферат одговорила ни једном речју. Није имала јасан поглед у Хансове планове, а Срба јој у том тренутку дошао несимпатичан. А да га посрами, уздржавали се, јер је у последње време осетила да је напуштају стрпљење и хумор, да пренагљује, да је некад баш груба у скраћивању процеса.
— Разан свет, што рекла протиница, па ми у глави неки пут бучи баш као у млину. — Човечну своју трпељивост није госпа Нола изгубила, али је с хумором отишао добар део благости. Ћутала је, често гутала речи, а то њеној природи није добро чинило. Живот јој је дошао туп. Бесмисао њене удадбе мучио ју је сад, јер је боље увиђала бесмисао живети за богатство, тећи, чувати, бројати новац. За кога? То је питање избијало почешће. Проблем туђе деце окренуо је и своје друго лице. Знам добро: како деца расту, тако се отуђују и од рођених родитеља. А шта мене чека... Добро каже паланка: пансион. Госпа Нола се горко осмехну. Знала је она и остало од паланачких разговора. Паланка дотури коме треба све што хоће. Бежична порука, то је изуметак паланака. „Госпа Нолина кућа, склониште за децу шлајферâ, црквењакâ, и белосветских пустоловки. Шта би рекао Тоша, да је жив?... Напослетку, сам је Нолу изабрао... Нит госпођа, нит дама. А нико од нас није видео тог оца с којим се толико хвалисала, нит јој кад дође ко до њеног „наш крај, наше планине...” Сирота госпа Нола. Мало се доиста заморила од тог живота без личних амбиција и задовољстава. — Да ми је разговора с неким паметним човеком, или да ми је да видим планину! Губим стрплење и вољу за рад. Понекад мислим: прснућу... А глава ме сваки час боли... Чини ми се, душе ми, да сам слуга, или боље да кажем, роб. Роб имања. Изгибох због оних њиветина за које се нисам родила, и које не знам чије ће бити! Храним и браним децу која нису моја. Не знам понекад за шта Бога да молим.
Да ми да снаге да ону земљетину, што лежи као нека породиља, да је шчепам и исправим, и начиним од ње брда и планине!... Ех, Боже! мислим што не мислим. Нисам то ја. Али је истина да сам изгубила стрпљење, а то је као да човек и памет изгуби. За све треба стрпљења. Ваљда ће ми опет и доћи. А сада, да ми је, или да та деца брже расту, или да се са мном нешто збуде... Ах, ала ме боли у потиљку и по темену, као да ми је све у глави у ранама... Напушта ме ваљда здравље...
Те јесени госпа Нола се разболела. Први пут откад је жива, озбиљно, с легањем у постељу. Велика ватра, болови у ногама и рукама, неочекивана слабост срца, врло јаке главобоље. Стадоше улазити и излазити доктори, јер се у први мах мислило на неко тровање. Као обично, није се од првог трена могло знати шта је; лекари запиткују болесницу, нагађају. — Горуштина, залепио ми се језик за непце; а на руке, ноге и главу ми се наставио бол, да већ у кревет овај не могу да станем. Додајте ми нешто да бол ослаби, и онда ме више ништа не питајте, него чекајте; полако, неће утећи оно што је. — Сутрадан, Јулица хоће да позове једног лекара из околине, специалисту за срце. — Тај много зна кад срце зна лечити, само што му ја не верујем... Код нас тамо, људи планинци кажу да срцу нема лека, ни у младости, ни у старости... Нећу више никога до доктор Мирка. Ја знам да ће он мене подићи. — Али, Нано, баш се доктор Мирко јуче забринуо, и казао ми нека дође и тај за срце. — То вас двоје преузесте власт нада мном. Хајд, хајд, устаћу ја ваљда. — Јулица зајеца из свег срца... — Устани, Нано! — Јулице! Леп си ти то мој трећи син! Ево, сад ћу одмах да бацим ове пелене у које ме зависте доктор Мирко и ти, и да се дигнем, али онда ћу, да знаш, тебе да повијем. Или да одмах престанеш плакати.
— Ти се шалиш, Нано, а не знаш како се све у кући преврнуло без тебе... Одлутала и моја керуша, и нема је да се врати. — Твоја керуша, буди без бриге, тамо је иза порте где су и керови, и доћи ће кад огладни. — Одмарај се, Нано, нећу више ништа да ти говорим. — А шта је са Србом? Како ме баш то питаш? — Госпа Нола разрогачи очи.
 Има два дана по два сата апса у гимназији... Молио ме да ти не кажем. Већ знаш. како он моли, Јулице, вилице, и вилина косице, немој рећи Нани, док не оздрави, моја Нáна, моја брáна. — Па што га онда тужиш, кад те је тако лепо молио — прошапта госпа Нола некако тужно. — Зато што је и карата играо, тамо у апсу.
— Госпа Нола премести хладну крпу на слепе очи. И с канабета у мојој соби наједаред нема десет круна... хтела сам да платим вешерку. — Доста, Јулице! — Па тренутак затим: — То не може бити! Тражи, наћи ћеш новац. Ти си крива што остављаш новац којегде!... Јулице, немој да ти је жао на мене сада; ја сам болесна, немам стрпљења... Ево ти кључ од мале касице, узми што ти треба... а новац ћеш наћи... у овој кући је ред и поштење... И донеси Нани једну лимунаду.
Пред вечеру, ушао је код Нане Срба. Леп младић. Лик ведар и безбрижан, као да је све на свету добро, и цео свет Србин! Ход и став, ко не зна, мислио би да је то млад доктор дошао да обиђе болесницу. Госпа Нола, иако то крије, гледа с неодољивим задовољством. — Иди, Србо, види се у огледалу, и кажи да ли ти личи да идеш из апса. — Срба се сагао, пољубио руку госпа Нолину, и стао да се смеје смејом за који би тешко било одредити да ли је дрзак, или наиван, или просто млад, јер младост је ту да се свему смеје. — Опет ме упропастио онај Грк наш. — Грк је одличан професор, кажу, и ти имаш да учиш колико од нареди. — Није учење, Нано, знате и ви добро да није; учим ја лекције, него не знам да слушам.
— Нико, брајко мој, не зна да слуша, него мора да слуша... Јеси чуо, Србо! То нека је последњи апс, јер није ти први... Зар је теби апс занимање и забава, ако Бога знаш?!... Доста с Грком! да изађеш једаред на крај ти с њим, кад он не уме с тобом. — Обојица имамо доста крајева! — Престани шалити се. Болесна сам. — Настаде тајац. Срба тихо дође до кревета, и поче, гласом из једног сасвим новог регистра: — Нано, да седнем ту. Мало је седео, па извадио из џепа хартију и оловку, и зачас нацрта госпа Нолину десну руку која је остала с претећим уздигнутим кажипрстом, и изгледала, онако крупна и строга, врло смешна у рукаву од ноћне кошуље с два реда веза. — Нано, ево видите да није истина да се љутите. — Госпа Нола га помилова по сагнутој глави, и намести раздељак. — А шта је било с картањем, Србо? Славна забава! Бата Рајковић, у другој соби у апсу ја због безобразлука а она због бога Зевса — и кроз зид играмо транге-франге. Шта бацаш, шта носиш, изброј штихове, плаћај, — све кроз зид. Узео сам Бати двадесет крајцара, све кроз зид... Ето, Нано то је било с картама, без карата. — Ја не видим ту шалу, и кажем ти, Србо, да све то некако није добро, и није прикладно... Иди пред огледало, погледај се, па ћеш видети да те и Бог на другу страну шаље.
Сутрадан је госпа Ноли било мало боље, и како је напољу стојао тих и топао јесењи дан, њени прозори, окренути баштици, били су широм отворени. Одоле, из баштице, чуо се ведар Србин глас: Нано, сметам ли вам? пева ми се! — И запева тихо, са умењем певати: Сунце седа, ноћ ме гледа, а ја, тужан, куда ћу? — Да мало ударим и у тамбурицу, Нано, да вам правим серенаду? — Каже ти Нана: певај и свирај, сине, волим кад си уз песму и свирку весео — предаје Јулица кроз прозор. Срба заузима позу свирача под прозором, пољуби тамбурицу, и по тамбурици и окинутом једном звеку посла пољубац Јулици.
Тамбурица Србина је била лепа, седефом ишарана. Купио ју је он сам, од уштеђеног џепарца. Свирао је на два начина: или извлачио оне нечисте, потмуле, тужне тонове који сећају на гитар; или сецкао брзо, све брже, у ритму игре и подврискивања. И подврискивао би заиста, само тихо, загушено, страсно. Госпа Нола је желела да Срба учи свирати у виолину, али он је сам друкчије решио — Нано! вама свирам! — Срба је, међутим, више певао него свирао. Мераклиски, севдалински. После сваког стиха песме откине грудма и главом по један уздах, и прелије га муклом каденцом на тамбури. Све тише и тише, удаљујући се вешто од прозора, и дајући илузију да се неко кроз песму опростио, и одлази невиђен и неуслишен. Госпа Нола, сама у соби, узбудила се. Волела је и песму и Србу. Још серенада није била сасвим престала, а госпа Нола чу нечије кораке у башти. Свирка се прекиде. Мало затим чуше се и Србини кораци: враћао се под прозоре. И како већ бива, да здрави сматрају болеснике отсутнима из живота, или бар глувима, Срба се не постара да Нани уштеди непријатан довршетак серенаде. Он гласно позва: Настасе! и томе је госпа Нола знала да је то један од њених старијих надничара. Разговор између Србе и Настаса ишао је с почетка с брда с дола, док не изађоше на тему. Срба рече тад живо: — Па зар ти не знаш? Влајко је на робији... како је било? ево. Звизнуо по очима газда Мојсила, и онда му претресао џепове. Буђелар, кажу, као глава купуса. Газди је страдало једно око. Добиће на то око, казао је Влајко судијама, монокл, па све у реду... Баш да га човек и не жали, газда Мојсила. Можда ће отсад боље контролисати кантар и мање закидати. Да буде поштен, доста му је и једно око...
Моја помајка каже: Мудрој глави доста и једно око; а ја онда као велим: и поштеној глави доста једно око. — Настас се смеје у себи: — Прогледаће газда Мојсило; кажу, већ назире. — А Влајка су добро тукли у апсу, али није казао где су новци. Кад изађе с робије, он ће, казао је судијама, у Америку... Шта велиш, Настасе, би ли и ти у Америку? И ја бих. И све се спремам да то једног дана кажем и Нани... Не волим, брате, ове наше школе. Све којешта се ту учи, Настасе, веруј! Све неки покојни цареви, неки покојни богови, и неке животиње којих више нема, и неће бити. Буди бог с нама! Да ми је нешто друго... Е, збогом Настасе, и до виђења у Америци — смеје се Срба. А госпа Нола отаре зној с чела и седе у кревет. Уто се опет чу тамбурица, и ванредно тихо певушење. — О, Боже! — уздахну госпа Нола, и спусти опет главу на јастук. И као да све што јесте, није, она осети неко задовољство, и наду, и пусто неко миље у грудима од певања. Млад, топао, фини баритон, који просто бира куда ће проћи: кроз лепо мушко грло на којем јабучица подрхтава, кроз беле зубе, на усне које је севдалиска песма научила отварати се и затварати... Бошко, Срба, неки лик човека испод планине... Госпа Нола блажено задрема.
Доктор Мирко је добро лечио госпа Нолу. Она се осећала боље и боље. Што се каже: почела се враћати радостима живота. Једног јутра, пошто је слатко доручковала и до последње мрвице појела прописани доручак, рече Јулици: „Е, још два, три дана, па ћемо скинути ову кошуљу с два реда шлингераја, и престаћемо јести танак доручак из десет ћасица и заклопаца. Доста шеге и параде с Нолом Перчиновом!... Донеси, Јулице, новине, да видим шта ме чека у свету и међ живим људима. — Јулица се врати с новинама и с три писма у рукама. — Нисам хтела да ти говорим док си била болесна.
Сва три писма су од матере моје. Видиш по датуму да су дошла једно за другим, а ти си лежала. Пише, да ми даш, колико мислиш, као мој мираз, сестра сам ти, каже, и да онда идем код ње у Трст. Сама је, каже, већ је и стара и болесна, па не може више без свога детета... Нано, ја знам све, добро, али мати ми је, и мени је жао ње— Ти, Нано, купиш сав свет, па би, ја знам, скупила и њу, али она унапред поручује да овамо не би дошла нипошто... Пише, ако би ти пристала да ме пустиш, и ако би ме ко пратио, да то не будеш ти. Каже, туга јој је да се потсећа на кућу нашег оца... Знам и ја, Нано, не говори она истину; њу је срамота од тебе... Могу ја и сама да путујем, ако ме пустиш. — Госпа Нола је упрла очи у Јулицу и чекала. Мирно. Враћале јој се старе снаге, борбеност и одлучност. Јулица, збуњена, дигла поглед и закачила га за икону над постељом госпа Нолином. — Не пребацуј ме погледом, него ме право гледај! Е, тако. Чекај, још мало! А сада, иди, склони се од мене, не заглављуј ми врата у смрт или у здравље, оно што ми је Бог досудио. Данас — сутра, видеће се куда ћу ја, па ће се онда знати и куда ћеш ти. Иди сад. — Туђа кост, шаптала је госпа Нола кад је Јулица изашла... Гле како ме опет заболи глава. Баш ми не даду оздравити. Онај се прекјуче разабира у разбојништвима и 'оће у Америку, а ова сад у Трст, и за мајком у неваљалство и пропаст... О, Боже, знаш ли ти шта ће да буде — уздахну полугласно, и трже се, јер се у тај мах створио крај ње Шваба.
И он већ младић, али сасвим другога и свога кова. Неугледан, кржљав какав је увек био. И душеван и умиљат какав је увек био. И једноставан, као госпа Нола. Прошао је кроз целу варошицу носећи зембиљ, и у њему ваздан травака по које је ишао у оближње немачко село с једним другом.
— То је мелем за главу, Нено. Ево један готов за превијање, а научили су ме у селу како се спрема. Ја сам све записао, за вас, читко и лепо... А овде, донео сам вам и мој задатак, за који сам био похваљен. Професор ми је, гледајте, словима исписао најбољу класу. — И онда је Шваба још испричао и сан свој од ноћас, да госпа Нолу мало насмеје. — Ви и Јулица, снивао сам, спремате се за бал. Обадве имате дугачак шлеп, и у коси перје, злато и сребро. Ваша лепеза је била дивна; од цветова, живих, који се једнако отварају и затварају, као да вам из руке цветају. Па онда, и керуша Нера пошла с вама на бал. Кад сте сели у каруце, ја, као мали сам још, почео да плачем, хоћу и ја на бал. Однекуд изашла Паула, а ви јој наредили да донесе велики послужавник, метнули сте на њега лепезу, и тако сам и ја, с послужавником и лепезом у рукама, стигао на бал. Засвирала је музика, и ја сам се пробудио. — Госпа Нола је миловала Швабу по рукама, и није знала да га већ дуго милује. — Глупости говориш, Швапче, али нека. Метни ми, богати, тај мелем за главу; место златног перја. А ти још мало поседи код мене, код твоје Нене, која никада није ишла на бал, нити носила шлеп и лепезу. — Настала је тишина, она пријатна домаћа тишина у којој понекад има рајског мира и споразума. Госпа Нола поче дремати. Бол збиља одумину. Хтела је још нешто рећи, нешто пријатно и лепо обећати Шваби, али ју је савлађивао сан, брзо, неодољивошћу оних дивних дремљивости кроз које се човек радује што ће заспати, и што ће се после пробудити. Видела је госпа Нола још, кроз занос, како младић на прстима прилази прозору и навлачи завесе... И осетила срећу, или варку среће, сирота госпа Нола.
Скоро четири недеље дана је прележала. Доктор Мирко јој није тумачио болест. Рекао је да бубрези нешто мало нису били у реду, и молио да још неко време пази на храну и одмор. На салашу, у млину, по дућанима, очекивали су госпа Нолу сваки дан. „Контрола хоће да нас изненади.” Али госпа Нола је одлагала излазак још, јер је настала тмура позна јесен с непрестаним хладним кишама и ветром. Ходала је дакле само по собама. Видела је и сама, а видели су и други, да се много променила. Опала, побледела, у очима добила нешто сузно сјајно, лик остарео и доста се смрешкао, али у црте ушао онај фини склад који се јавља кад престану дуготрајни болови и човеку буде опет мило живети. Јулица, не питајући, дала да се сашије за госпа Нолу домаћа хаљина, некако по моди и на женску; а госпа Нола, још у послушности болесника, ћути, облачи се, и помало јој чак и мило што сви кажу да јој такав крај добро стоји. Хода госпа Нола, вуче баш и неки шлеп, и нехотице се гледа у огледалу. Болест ју је разнежила према самој себи. — Гле чуда! само неко време што нисам радила, и мало се понеговала, па колика разлика. Друга жена... Лице, ноге, руке све је друкчије. Ко зна, да се почнем друкчије облачити, да ме очешља онај ко зна чешљати, да променим начин живота, остајем више у кући... Можда би баш и требало то да чиним, ове деце ради. — Госпа Нола није довршавала ниједну од ових мисли до краја, али се неком мађијом мисли саме продужавале. Она виде себе одједаред у плавој хаљини с чипкама, у финим ципелама, и осети сасвим стварно како јој растресена коса пала по врату, додирује јој образе, оквирујући јој лице и чинећи га мањим. Слика се шири. Врата од гостинске трпезарије отворена, господин Јоксим седи за столом. Одмерен, лепо обучен, угледан; држи шољицу, пије црну каву, турску.
И седи и она, госпа Нола, у плавој хаљини, рука јој такође на столу, пије и она турску каву. Пред њима сребро, цвеће; у три угла собе запаљене су велике зелене порцеланске лампе; топло је, и потпуно мирно. Њих двоје разговарају, паметно, озбиљно, тихо. Он прича о свом школовању на страни, о првим плановима живота. Она говори о деду и оцу, о томе како су старином с планине, и како је у њих било снаге и лепоте ако не богатства. И како је судбина хтела да она дође у равницу и на велико имање... И онда она несрећа на салашу; па после деца, и оне наде, и можда и неки нов, бољи живот... Госпа Нола се трже, али се поново занесе. Неколико дана, па и ноћи, трајало је то фантазирање. Једва, једнога јутра, она осети да су ишчезли последњи отрови болести и нестале све магле раслабљености. Скочи из постеље здрава, и тачно она. Сиђе у сиво, хладно двориште, извуче студене воде из бунара, и поче њоме да се шљуска уз задовољно сркање свежине и дрхтавице. Трљала се затим јаким пешкиром и тресла се од смеја. — 'Оди де, Паула, кад си већ ту; 'оди, истрљај ме добро где стигнеш, као што замореног коња трљају да му скину маглу с вида... Охо-хо! још јаче! — Скоро љутито, и сасвим гласно, госпа Нола настави за себе: — Куда то ја, матора жена, застраних... Какве чипке, и какво сребро, и какви разговори с оним канцеларијашем који би умро на мразу и бодром ваздуху поља и друмова... О, Богородице!... Паула, кажи Јоси да за пола сата кола буду упрегнута... Баш волим ово бљузгаво време... амрел немојте заборавити... види јесу ли котарице са заклопцем код куће... и трпезарију добро изветрите, и кандило запалите... Хајде, брже, шта ме ваздан гледате...
Вози се госпа Нола на штајервагну, прија јој јесењи ваздух, чист и оштар, и некако и мекан после кише. Земља, тамо где је поорана, црни се као сомот, а порасла је од упијене кишице као квасно тесто. Кукурузи не шуме, него сичу: с-с-с, јер им је јесења шума већ сува. У пазусима лишћа стоји вода као у чашама. А по друму, доста исквареном, барице, и млаке. — Ух, лења равничарска вода! — гунђа у себи госпа Нола бришући се по рукаву од блатњавих капљица. Ту ће сад да лежи док је ветар и сунце не дигну, или док се ово мало калдрме под њом не угњили... А код нас тамо, вода има крила, лети низ планину као тица!... Аох, куд мене судбина занесе... Да ми је с овом памећу још једаред почети... А шта би почела? Исто то још једаред... Једна судбина за једног човека... никуда из коже, и од Божје воље... Само да су она деца друга, могло би се с њима певати, с младости... Једно Тотица, друго Талијанка, треће Шваба; а оно што је моја вера, канда неће ваљати... Еј, смрти! Али пре тога да ми је још планину видети... Јосо! да ли би ти, Јосо, могао да добро ошинеш те коње, и да окренеш сасвим другим путем? некуда тамо где сам се ја родила и одрасла. — Јоса диже руку и узима бич. — Могу ја, госпоја, да ошинем, да шта ми је бич него за то... али други пут овдека нема... Оно је некада било, оно, на пример, одакле сте се ви довели, а сад, даде вам Бог сермију, кас' ти једно царство, и само да уживате... Хе-е, мир! Ђаволска кобила... види издалека зелена кола Протићева, и зна, бештија, ко је тамо упрегнут... 'Оћемо ли, госпоја, поред гробља, или ћемо на шикару? — Ето видиш да има више путева. — Госпа Нола уздахну. — Терај поред гробља, туда је најкраће и сигурно да не залутамо. — Јоса се окрете, готов да се насмеје на шалу, али се не насмеја. Госпа Нола гледа у се и тресе главом, забринута, тужна.
Штајервагн је био за госпа Нолу што за другог канцеларија. Ту она изради свој дневни ред, и категорише своје бриге и случајеве у економији и у кући. На том штајервагну се и пребацује, у мислима, наравно, у свој незаборављени родни крај, и опет враћа оданде стварности и чињеницама. — Паула и Љуба испали добри спекуланти. Потседају ме, иза млина купили баштованлук, а кућу саградили пола на мом земљишту... Младост граби, тако је било, и биће... Већа је брига Срба. Кажу код нас да нема зла из којег не може изаћи добро; али Срба некако неће добро. С ким се дружи, како се понекад изражава, и, што је најгоре, лакомислене је природе, не прима ништа к срцу. Срећа је што у школи напредује. Мене слуша, морам признати, али после опет удеси да ради друкчије... А Јулица, то је оно што је мој отац говорио: да неко може да бира ко ће и какав ће бити, а неко не може. Баш је тако с Јулицом. Ту се две крви нису могле слити. Сада је нешто нарочито крв вуче мајци... Куд  је и ја и доведох овамо да доживи ону несрећу. Али шта би и куд би без мене, и моје куће, и Тодорове доброте... Овамо-онамо, најсигурнији је Шваба. Кажу у овом крају: солидан к'о Шваба. Е, баш се та швапска вера мени поткопала солидно. Ја га и волим и не волим, али шта ћеш, кад њега воли Бог. Где га не сејем, ниче, и увек у добар час. Кад грдим, њега нигде на земљи нема, и ватру поједу други. А кад идем на бал — балове снива човек! — онда је Шваба уза ме... Море, не зна човек шта га чека; може се десити да ме он у старости не остави и до гроба додвори... Гле, опет почела киша. Ух, какав ми је амрел, сав се усукао док сам боловала. А бадава га и отварам: прска одгоре, прска одоле, меси се блато на блато. Шта је овде Бог наваљао пусте земљурине! Нигде шљунка, нигде коштице, пропадаш као у тесто.

— Види-дер, Јосо, јесу ли у предњем сицу моје чизме, па ако јесу, окрени лево у кукуруз, да видим какав је тај американац. То је Љубин проналазак. Бајаги ситан, али чест и сладак, да га живог једеш. Баш да видимо и та швапска посла.
Кад се госпа Нола по рђаву времену враћа кући, на степеницама је дочека Јулица са сувим собним ципелама. Госпа Ноли је то врло годило, и увек, док ципеле навлачи, нарочито мило гледа Јулицу и сажаљиво мисли о њој. — Волим је, и да је друкчија мало, срећнија мало, ја бих била најзадовољнија мати и баба. Лепа, сад има и мираз, али нешто је у њој како не треба. Оно трзање уста се поправља и губи; добро је казао онај мој доктор, ваља му памет. Али ето, школу, није волела, а и домаћи посао не ради с радошћу. Нешто је распиње. Не воли сад ни друштво. — Шта радиш Јулице? Је ли ко долазио? — Једнако пада киша, нико није био, само је пекар донео мокре переце... да, поручио ти, Нано, господин Милушић из банке да ће доћи због рачуна. — Па био је јуче, и све смо средили. Шта ће опет? — Јулица се мало збуни, како се збуњују девојке: почела да тегли поруб на блузи, и не одваја очи од њега. — А да се тај сакатов не врзма око тебе? Ти из банке знају добро рачунати... Ама, шта си ти у тој хаљини, кад је оволико захладнело? — Одједаред  је настала сцена. С много узбуђења, Јулица је признала сестри: да хоће, или да иде код матере, или да се уда за Милушића. Госпа Нолаје почела да муцка од навале разних питања и помисли. Је ли то Талијанка спремила неку смицалицу? је ли Јулици тешко у кући? је ли посреди рачун, или љубав? Доста је брзо ипак свела сукобе у себи на следеће: као сестра, морала би попуштати; као мајка, не смем ништа пропустити, морам управљати тим полуболесним и слабим створењем.
Сабрано је рекла Јулици: — Причекај, сине, да се пресвучем. Прокисла сам, видиш, скроз. — У тај мах се чуло јако ручно звоно на капији. Јулица, сва устрептала, скочи. — Седи, и причекај. — Госпа Нола изађе и брзо оде у правцу кујне. Врата на кујни, и онда мртва тишина. Чуло се канда у целој кући до тавана како Милушић, кога нису примили, рамље низа степенице, дрвене, шупље, старинске, и како се за њим заврнуо велики кључ на гостинском улазу. Госпа Нола, после издате заповести, ушла је у своју спаваћу собу, и ту размислила. — Према њој силу не смем употребити; с њом не могу дуго расправљати; не смем заборавити да је она у овој породици доживела тежак случај и понела последице; ако је љубав према Милушићу, свршено је све. — Госпа Нола засузи. — Све се разбија. Ја сам мислила да она у овој кући постане боља госпођа од мене, али у њој је проговорила и зрела девојка и она друга крв... Шта Бог да. А моје је да помажем ... Али ћу ипак још покушати да... требала сам то израније спремати. Много сам ван куће, не ваља то, не знам шта се збива. — Кад је стала пред Јулицу, видела је да су и њене очи уплакане. Сузе збуњују и јаке. Госпа Нола рече недотупавност: — Можеш радити шта хоћеш, али у Трст нећеш путовати, и нећеш се удати за оног болешљивка. — Па онда, осетивши да је то у ствари заповедање, свирепо, она загрли Јулицу нежно, и стаде јој нешто дуго шаптати. Јесу ли то биле само нежности? јесу ли били предлози условни? је ли била она једна реч коју у моменту нужде увек нађу јаки људи, они што успостављају своје воље, али пробијају уједно и врата на неком ослобођењу које и оној другој страни годи. Јулица је полако почела такође шапутати. Загрљене, ове две до крајности неједнаке жене, чиниле су једну скоро трагичну групу. Све их је раздвајало. Везивала их је можда само она чудна друштвена и економска нит која неминовно везује несрећне и промашене, јер се они између себе највише помажу, они најлакше примају да заједнички страдају и жртве подносе. Нана и њена Јулица се кроз ту везу у нечем споразумеле, и над тим тужним споразумом загрљене ћутале.
Неколико дана касније чекала је госпа Нола у својој гостинској трпезарији, осветљеној трима лампама, доктора Мирка. Доктор се мало збунио кад је чуо шта га госпа Нола пита, и шта му предлаже. А госпа Нола је тресла ситно главом, и гледала у патос, што је значило да ни она у том тренутку није свој човек, да ради што мора, да како је сама чешће говорила, брани што храни. — Госпођо Лазарић, пред вама ми је лако бити прав и искрен; друкчије не бих ни умео. Ја доиста треба да се женим, и по годинама, и по занимању, и по мојој жељи. Девојка, ваша поћерка, и лепа је, и богата је. Али ја не знам да ли бих је могао волети као жену и друга. Оставите ми десетак дана да промислим. — Тако је најбоље за вас и за нас. Хоћу само да додам нешто на ваше речи о Јулици. Она је и добра. Ова паланка, ви знате, никога на свету није оставила на миру, оговара и клевета од јутра до мрака, али Јулицу моју нико не дира. Моју кућу, моје укућане, и мене, дрнда свет сваки дан, а Јулицу штеде. Није то бадава, мој господин докторе! И верујте моме искуству: ако Јулица кад било учини што непромишљено и рђаво, учиниће то само себи, а никада другоме. У њој има нешто кротко... Мана њена на лику је непријатна. Али она се губи; сами сте ви мене упозорили на то. Полечићете је још мало, и оздравиће од тога, сиротица моја, која је у нежној младости морала да види убиство... Ви сте млади, сиромашни, без родбине и потпоре.
Способности ваше су лепе , и, говори паланка , лепо и зарађујете. Али за ваш посао треба удобна своја кућа, треба усавршавање. Уз Јулицу, добили би одмах кућу, ону новију нашу кућу у којој је сад адвокат Јеремић; а добили би и новац  да како треба наместите ординацију. Стали би на ноге у послу свом. А због посла неког смо се сви и родили. И ја сам се удала за посао, и да њега није, реците сами, ко би била госпа Нола!... И сад да свршим. Ја сам, господин докторе, поштен човек: предложила сам вам нешто, ви ћете казати да или не, и остаћемо пријатељи у сваком случају. И још бољи у оба случаја; јер, досад болести, а и сада, ево, невоља нас довела на разговор; а кроз невоље су људи најближи род.
За месец дана, Јулица се испросила, верила, и венчала како је госпа Нола желела. Паланачки хор се поделио у мушки и женски. Оба су окренута госпа Ноли. Жене су сравњивале мираз и кућу, и необично скромну опрему у намештају, оделу и рубљу. Старија женска генерација је говорила: да то нема форме, да ће Јулица носити девојачке хаљине. Млађе жене су говориле: да то нема стила, и да се неће моћи знати куда спада млади пар, у богате или у скромне куће. Мушкарци се добродушно шалили: да је доктор Мирко добио речиту ташту, али зато ћутљиву жену. Господин Јоксим, као увек, имао је одвојено мишљење: — Гле, оде нам Офелија! Штета. Сад смо без Офелије. Уосталом и без Хамлета смо, и били, и бићемо, верујте господо! Офелије се и нађу; нађу се, господо, али партнер је редак и морају зато Офелије да се удају. — Смејао се господин Јоксим, само за неки свој рачун, исецканим својим смејом, који му је грчио лице и куцкао зубе о зубе.
Код госпође Драгиње се пије бела кава са шлагом у који су умућени ситно резани печени бадеми. Куглоф је овога часа изишао из усијане цеви; посрће и дрхће од врелине и бухавости. Све очи су напале куглоф: модла је нова и особита, куглоф има три спрата. — И модла вам је ванредна, госпа Драгиња, али ови бадеми у шлагу, то је деликатно. Од лањске године већ је друкчије и не сервирам шлаг у кафи. Препоручивала сам госпа Ноли, за свадбу, али нисам имала част да се мој рецепт прими. „Ми ћемо служити само црну кафу” — каже она. А ја: па зар ви не знате да је црна кафа са шлагом одлична, а бадем или орах у црној кафи, то се већ не може ни казати колико је то фино. — „Тамо у мом крају — каже госпа Нола — ми нисмо навикли да у црну кафу дробимо, па од мене примили то и сви моји укућани.” Општи смех. Госпођица Каначки, честа посета код Јулице, преузима реч. — Свеједно сад црна кафа, него што је то да и шеста недеља прође од венчања, и ништа, баш ништа: ни свадбени пут, ни млада у цркву, ни похођани. Доктор Мирко, ко и да није жењен; а Јулице нема нигде. Као кад, Боже сачувај, баците камен у воду, па се вода заклопи. — Нас две јуче, богами, препречисмо Лазарићки пут и запитасмо. Али она, већ знате, кад нешто неће да каже, бадава је и миловати и силовати. Ипак није могла сакрити да је пуна брига, да је нешто тишти. Нас две позване само сутра на вечеру код Протићевих, а то је први комшилук Лазарићкин. Ваљда је тамо што продрло. — Варкале се тако жене, нагађале и промашале. Господин Јоксим се смешка: — Радозналост је страшна енергија. Познато је да се њој има захвалити за многе изуме у науци. Жене би дакле требало пустити у  науку. Убрзо бисмо знали да ли има људи на Марсу, и уједно и ко се од кога разводи.
Једног јутра, неочекивана вест. Господин Јоксимова радозналост, наравно, већ је и раније знала за њу: доктор Мирко вратио жену кући њеној. — Изронио камен, госпојице Каначки! — шапће, али гласно једна од госпођа с беле кафе, укљештена између две косо зарезане даске у плоту. Пуна јој коса иња, дуго је вребала комшику. Вешта у оном гласном шапату, наставља: — Шта ли то може бити? Доктор је озбиљан човек, а за Јулицу се никада ништа није чуло. Маркиз? Ах, то је било само кокетирање богате лепе девојке. Ко би се дотупаван удао за маркиза!... Зашто ли су се растали! — То, то, то кажите ви мени, ако можете, а да су се растали, то се зна већ од синоћ. Видели су сви лепо како је госпа Нола преводила Јулицу кући. Већ знате госпа Нолине форме: све отворено, и увек као целом свету упркос!... Али се Јулица ипак забундала до преко носа.
Сутрадан се знала отворена порука госпа Нолина: — Нису могли да се сложе. И највећи сам кривац ја, по томе што сам много желела честитог доктора Мирка Јулици за мужа, и себи за сина. Погрешила сам много, али у доброј намери. Шта ћете, нису све памети ни у једној глави, па ни у мојој. Сад ми остаје да поправљам што сам покварила. — Паланка је утихла. Некако необично брзо и темељно. Разговори пређоше, чак и међу женама, од оговарања личности на опште дискусије о брачним случајевима. Господин Јоксим је одмах дао тумачење: — Ова наша госпа Нола, као шкотски душ: врело-хладно, врело-хладно, и себи и другима, па не да мирно ока отворити... Шта ти она све не зна. Па зна и шта је у суштини скандал. И јасно вам каже, и покаже, да је њен скандал просто човечан случај, али да тако многи човечни случајеви наоко по другим кућама, можда такође крију скандал. — Сирота госпа Нола! морала је у великој невољи и даље плести и слагати човечно и скандалозно. Да развод брака успе брзо и просто, дала је веће прилоге обема црквама у месту, и још једној ван места.
Наравно да је и угледни и исправни доктор Мирко помагао да се све сврши брзо, без нарочитих сведочанстава и доказивања, и без спољашњих коментара. Али како је свако надлештво, па и духовни суд једна паланка, сазнало се одмах за главни мотив у разводу. Паланка се разочарала, мотив је био просто човечан: Јулица се показала жена са ситним али ужасно упорним каприсима, и с мало увиђавности за оправдани ред у кући који је њен муж хтео завести. Доктор Мирко је изјавио да ништа друго нема да каже, да жали што тако мора да поступи, да уосталом има у том поступку сагласност своје жене, да је боље растати се, него наставити живот испуњен свађама и запетим стањима. Паланка је такво решење примила, прво, уз ироничан осмех, са овим додатком: „Наравно да ти разлози духовном суду не би ваљали у другом случају брачног спора; али ваљао је госпа Нолин поклон црквама, кажу, врло галантан!” А затим, престала је паланка да се интересује за прву фазу догађаја, јер је полако, неки кажу баш из духовног суда, подигла се друга фаза, силуета Милушићева. А Милушић је одмах затим силуетирао госпа Нолу: како избацује госте из куће, и како је удала Јулицу не по рецепту докторову, него по рецепту своме. Разговори се дакле подгрејаше. Једни су бранили Јулицу овако: „Откуда одједаред каприси, кад их до удадбе није никада имала? А други овако: А ко под госпа Нолином командом може имати каприса!” Сви су респектовали доктора Мирка. Крива је дакле Лазарићка.
— Па казала вам је жена од првог часа, лепо, да је крива. Шта још хоћете, и што палите лампу кад је светло! — рече једног дана паметну реч госпа Пава ветеринарка. Међутим се у кући госпа Нолиној поновила стара сцена: — Или да идем у Трст, или да се удам за Милушића. — Госпа Нола, решена да поправи своју грешку, остала је опет будни пријатељ Јуличин, бар колико је у онај мах имала суда и увиђања у ствари. Јулица није отишла у Трст, јер би то била сигурна пропаст. Удала се за Милушића. Причало се да је уочи самог венчања Срба био необично дрзак према Милушићу, и да је госпа Нола дала сатисфакцију своме новом зету, али да је скривено у себи ликовала. Кад је Јулица изашла из куће, дошао је доктор Мирко у посету својој несуђеној ташти. Кажу да је изишао црвених очију. Сам је говорио: да госпођу Лазарићку може само више и више поштовати и волети, никако мање. Кад га је испраћала, рекла му је: — Дођите опет. Временом ћете можда и Јулици моћи бити пријатељ. За сада, смирите се, млади сте, издржаћете, заборавићете. Ето, и ја сам издржала, ја која сам главни кривац. Премда, ожиљак ми је остао, господине докторе, и ја мислим да се и види.
И видео се. Некако се смањила госпа Нола; мање право се држи; смежурала се и повила као маторо дрво кад пресенети. Није волела свога зета никако. И страшно се потресла кад је, тамо касније, видела како малог сина Јуличиног коњаком и ракијом враћају у живот. Већ од разлаза с доктором Мирком почело ју је мучити питање: ко је крив за Јуличину телесну слабост и за њену природу. Да ли њихов, при другој женидби већ остарели отац; да ли Јуличина мати којој нико не зна порекло ни живот. Или она, госпа Нола, која ју је довела к себи да доживи оно што би за сав живот подрило и јака човека; која ју је удала како је она мислила да ће бити добро; и напослетку, што је није онако слабу и стаклену послала некуда у свет и оставила на дужем лечењу.
— Има у мени нешто грубо и неотесано. Среће немам, тешке бриге водим, радим као надничар, и опет се држим, и оно најгоре заборављам... Љути ме што Срба може све да заборави, а ето и ја могу... Оца сам запамтила највише из доба кад више није ваљао; мужа су ми убили; једина сестра ми је полутуђа, а ја се држим и заборављам... У кући, Шваба је напредан, а моја вера кривуда, а ја се држим, и најгоре заборављам... Себична нисам; један Бог зна да нисам. Имање ово чувам као очи у глави, а појешће га 'ала и врана; ја сам се на њему само хранила, али што сам појела то сам зарадила... Никакву радост ми не да Бог, не даду ни људи. — Седи тако госпа Нола на салашу, поднимљена над столом пуном прљавих хартија, рачуна и признаница, и губи се у мислима и сликама. А салашари показују како је госпоја оседела и остарела. „Пази, каква је, к'о да је гром опалио.” — „Издржаће све, сила је то. Ради као и пре, једе као и пре, а кад за нешто приђеш, сече.” — „Чудна жена: толика сермија, све њено до крајцаре, а да је кад штогођ узела за своју конту, да је кас' ти, отишла негде на луфт, или се барем обукла к'о госпоја. Ни пар штифлетни нема, ни крст око врата, ни златан сат и ланац. Носи сат покојног господара у џепу ди су јој и стакла за очи; и кад је уморна, тек видиш да је извадила и сат и стакла и не зна које ће на нос да метне... Ал' што кажеш, сече! И уфати те на месту ди си нешто таман мислио да прошверцујеш. Ја, овај, јутрос заборавио мало коње да истимарим... шта ћу, нисам ваљда стрела, кад она прид мене, и грми к'о пророк Илија... Андрак ће знати, ништ ми није било, здрав читав, а после њене грдње, кијавицу сам добио.”
— „Човек, а не жена. Ал' опет, кад боље проштудираш, жена; боља и од тебе, Мацо, и од сви' вас кол' ко вас је ту Бог ил' ђаво дао. Ниједно дете није родила, а кад умре, ићи ће јој за сандуком фамилија, оха-а, синови, кћери, унуци.” — Усред таквих разговора упадне или глас госпа Нолин, или она сама. Није могла никада да трпи да дуго бушка по њој мисао. Тек скочи, па је све прошло. Треба радити, посао гледати. Сажаљење ју је нарочито раздраживало. — Не кукајте! Не олајавајте друге да би мене утешили! Не правите јалов инат! Пустите ме да живим док сам жива! — тако је једаред бацила домбу усред „јаузна”, и варошица је то дуго препричавала.
По паланкама, време има у великој мери ону чудну особину коју му припусује једна загонетка: да је оно што је истовремено и најдуже и најкраће. Бива да од једноличности и празнине паланачког живота стану сви сатови по кућама; а за оно неколико џепних, што иду, нико не пита, јер се боје одговора. Зар тек! Уф, никада подне дочекати! никада суботу дочекати! а од једног до другог госпојинског вашара је вечност! Време се укамари и стоји, и дође некима да га лопатама раздрмавају и руше. Има и она друга страна. Паланачке породице тако брзо клоњавају, спарушавају се, празне се, пропадају материално и здравствено, да време једва стиже, једва траје толико колико да се какав такав успон живота оствари и да бар један пас породице прође. Изђикају људи као трава, и увену као трава. Једино, слично понеком бусену жуте траве који претраје и до Божића, у неком запећку кашљуца по једна рушевина, нека озебличина, заостала иза оних што су већ сви на гробљу, заостала да бунца о кућама и имањима која су већ и треће руке променила. То су они које смрт воловским колима тегли на гробље, али их тегли. Иначе, што рекао господин Јоксим, експресно се нестаје. — Експресно ће банкротирати, ево, цела та улица са финим именом римског војсковођа. И вођа је експресно прошао. Данас ми господин жупник цитирао Марка Аурела: Зачас, и биће сахрањен онај ко је тебе сахранио.
Увек има право ђаволски господин Јоксим. Тамо на крају варошице, забелела се била лепо окречена кућица, и у њој млад пар почео да живи, и ради, и јагми да откупи малу њивицу са десет гранатих ораха на међи, и са ђермом. Зачас, нестало све. Муж на војној вежби назебао, и умро; живица око куће затрњала; излупани прозори замузгани и пуни паучине; удовица довела млађу сестру, сеоску јуродиву богомољку, и јуродива чува двоје деце, а здрава служи. Па је здрава нашла здравог и отишла. А јуродива и општина су подигли децу до шегртлука. Па су шегртићи прснули куд који, а јуродива је прешла у полицију да пере апсане, спава у кули ватрогасаца, једе што полицији не треба, а уопште се канда не одева. Стари гробар, увек накресан и разговоран, сећа се кад су јуродиву, луду Кату, полициска кола довезла на гробље, и он је метнуо у мртвачницу, и целу ноћ се видело „к'о кандило, илити свећа”... а њој је само добри Бог могао запалити ту самртничку воштаницу... има Бога, и има чуда, народе, и Бог гледа сиротињу... а ја, да сам им'о резерву свећица, богами би јој запалио, и за моје би здравље било... к'о за пакост, дадох последњи штуц тамо опет некој сиротињи... А што не запали кандило, кад си већ тако милостив, еј, чича Никола! — Гробар жмицну оком, као у механи крај полића. — Ајде ти, женска главо! Зејтина би! Зејтин је за пржење сомова! — Сви се смеју.
А опет тамо на другом крају варошице, на ударцу друма, у лепој и напредној улици, стајале су једна другој прекопута: напредна српска бакалска радња , и кућа Србина ветеринара, који је лепо стекао на прегледима свиња за извоз. Ветеринар Васа имао је паметну жену Паву, и две кћери које по цео дан свирају у четири руке у клавир. Пролазници застају, а госпођице то и хоће. Прозор врло низак и лети отворен. Виде се двоје младих леђа, на њима прекрштени амови од једнаких, свеже упегланих кокетних кецељица, и четири једнаке витице, завршене с четири једнаке црне сомотске машне. А чује се или м о л „Дјевичине молитве”, или д у р неког бечког валцера... И све је то експресно нестало, променило газде! Трговцу се разболео син, и годинама је живео по лечилиштима. Кад су младићу плућа оздравила, радња и виноград су посрнули. Власник је све продао, и отишао брату у Мађарску. Оданде је младић писао друговима све док није заборавио матерњи језик. А ветеринар се пропио. — Жељезничка станица, фургони, транспорти свиња, визе свињске, таксе и пријатељства са извозницима, ето, драга госпа Ноло, то нас је помогло, и то нас је сад и упропастило — кука Пава ветеринарка. — Пре смо те речи с радошћу изговарали, а сад их се грозимо. Мој Васа је пропао. Увек пијан. Доктор Мирко се доста мучио око њега, држао га и у свом малом санаторијуму, бадава, Васа без пића више не може... Жељезничка станица, госпа Ноло, пуста, има времена за кренвиршле и ракију и шеф станице, и поштар, и мој Васа, па тако данас, тако сутра, свршило се са оним што знате. — Месец дана после тога разговора госпа Пава је пала и сломила ногу, лежала два месеца, и остала рома. Кад су се сви у кући измирили и научили на штаку, Васа је пребачен у пенсију, далеко пре времена. На срећу, једна се кћи удала, за „Турчина”, трговца из Солуна, једнога од трговачких пријатеља оца њезина. Кућу су морали продати, и онда је госпа Нола троје заосталих укућана послала на салаш, дала им стан, а госпа Паву поставила за врсту надзорника над амбарима и стајама у које се товари продата рана, и које закључавају купци.
— Зет ми шантав, надзорник ми шантав. Држи се, Станојла! — Млађа ћерка ветеринарова неко је време наставила да свира и на салашу, у две руке. Али како се на салашу нико томе није дивио, једнога дана је затворила клавир, закључала га, и почела матери да помаже, и показала се одлична у новом послу. Некада танка госпођица, потхранила се, па и разбректала. — Прсти и зглобови су ти одебљали, Синка; ја ти кажем да продамо клавир; никада више нећеш ти за клавир сести — предлагао је отац, и сложила се с њим кћер. Чим су клавир изнели, госпођица Тинка, некако као ражаловани официр, малаксала је у држању, и престала да крије да се саживела с једним малим салашарем. А ветеринар, кад је попио и клавир, напола је облесавио. А кад је он облесавио, салашар је напустио „фрајлу”. Још десет година, и све је то било на гробљу. Госпа Нола је куповала сандуке и раке, и изигравала фамилију при пратњама из ветеринарове породице. Госпа Пава је умрла последња; за сандуком је ишла само госпа Нола, и видело се да је много жалила паметну и озбиљну жену. — Све је изгледало добро, и све се свршило рђаво. То је оно чега се бојим и ја. Не може човек да зна како је то, и зашто. Зашто је од ветеринара Васе, који је био вредан и добар човек, и добар муж, и отац; и од Паве која је била понајбоља жена у варошици, зашто је од њих остао овде свега незаконити син фрајлин, а том незаконитом сину ће остати до смрти само мати фрајла, и немио запис у поповским књигама... Вала је змија она попадија од Вазнесенске цркве: убоде ме јуче право у срце кад ме запита: „Хоћете ли и малог у пансион?” Али ми Бог даде те јој зачепих уста.
— Нећу у пансион, него на руке, ако могнем изнети човека, јȁ! Тодор мој да је жив, како је био бољи од мене и „мираз” би му одмах спремао... Немојте бити немилосрдни, госпа-Томинице! Кад би преврнули књиге поп- Томине и протине мало унатраг, нашли би незаконитих тма и тушта и међу паорима, и међу докторима, и међу свим другим „ранговима”, како се то код нас каже. Шта знамо шта су нам све радили дедови и прадедови! Ја знам толико да ми је мати одбегла за оца мога и да се зачело прво дете пре венчања. А поштени и виђени људи су били после моји родитељи. И камо среће да ми је жив тај старији брат, госпа-Томинице! Сва деца око мене била би друкчије вођена и упућивана, и срећнија, него овако.
То чудно време паланачко, дугачко и кратко, тако се двојако јављало и над двојицом васпитаника госпа Нолиних. Срба је надугачко и споро сазревао. Гимназију је учио у три вароши и с једном изгубљеном годином. Био је већ добро огаравио над усницом кад га је госпа Нола послала у Беч да учи медицину. Његове незгоде последњих година биле су туче. Додуше увек некако витешке, за нечије право, и за право слабијег, али баш зато доста озбиљне. Госпа Нола се као тешила Краљевићем Марком, премда је добро знала да је то за невољу само, да је Марку Краљевићу време прошло. Пред матуру, коју је Срба полагао у суседном граду, десило се, међутим, нешто друго. Дошла је депеша, и госпа Нола је нагло отпутовала. „Однела је шешир с перјем .”  — „То или је добро, или не ваља.” Тако су говорили млађи, шапућући између себе. „Вадила је новац из банке” — саопштио је целом свету зет. Вратила се госпа Нола брзо, а Срба је положио матуру недељу дана касније.
Шта је било? Госпа Нола није мучила паланку радозналошћу. Саопштила је да је Срба изгубио новац на картама. — Сувише сам му лепа имена дала. Додуше, још као дечко, он се сам прозвао Србом, али ја сам га звала још и Соколом... 'Ајд што је нагао на речи и на ударцу... То нам је од дедова остало, сви смо такви. Него карта не ваља, то Срби нису измислили... Да, да, ко коцку заволи, тешко ће бити ваљан човек. Али, борићемо се, Србо и Соколе! Још си у Наниним шакама! 'Одићеш ти мени преко длаке, или ће се затворити пред тобом и зелена капија и гостинска врата, а трећи улаз нема... Нема, а кад је о људском свету реч; а Срба би мој прошао и кроз зид, и кроз кључаоницу.
Госпа Нола, очигледно је, љути се и брине, али се увек и задовољно насмеши кад о Срби може да каже нешто што је на средини између ваљаности и ђаволства. — Али зато вам је, госпођо, ваш други питомац без мане Шваба, ако баш не без мане витез — вели господин Јоксим, с ким госпа Нола разговара нарочито онда кад паланци треба нешто „поручити”. Јер господин Јоксим разнесе поруку боље него најбржа пошта, а уједно је разнесе колико се најбоље може но правди и истини случаја. На примедбу господин Јоксимову о Шваби, госпа Нола учини покрет тако нестрплив, да се све што је на крилу држала разлетело на сто страна. — Куд ми баш сад мећете под нос Швабу! Знам да је одличан, да је први, да првичи међ првима, и да не може нико ни да живи од њега, чичка швапског! Скоро је две године млађи од Србе мога, али га је стигао, и престигао. Чујем да и професоре збуњује. Знам да ће бити човек, и нека буде, зато сам га и узела. Али нећу да буде бољи од нашег детета! Не дам! Не дам му више српску пару, ако и то мора бити!...
Не смејте се, господин Јоксиме; одоле смо, испод планине, арсузи смо кад треба, и те како! А Шваби зато све и иде што га српска рука држи и води. Кад Србин некога прихвати, он му даје најбољи залогај... А Срба мој, не може бити друкчије, тргнуће се, прионуће да буде човек и он, и бољи и лепши од онога кепеца... Видесте ли мог Србу после матуре? То је високо, то је здраво, то је лепо као гора! Кад проговори, кад запева, тице заћуте и слушају га... Видим, увијате врат, велите: није то главно и најважније. И није. Али Срба добро учи! И паметан је... кад хоће. — И кад може, госпођо Лазарић! — Јесте, кривуда у њему нешто, али је још млад, а Нола још има снаге да се с њим понесе. Не дам да га Шваба осрамоти и да и мене осрамоти, разумете ли!... Погледајте их кад заједно иду. Лука, као да га костима храним: није порастао ни појачао од дванаесте године. Блед, ситан, мекће кад говори. Млад, а старац! Да ми оправите зубе, Нено; да ми купите наочари, Нено. Наочари носи од десете године!... Опростите за реч, господин Јоксиме: троје су га родили, па опет нема ни снаге ни лепоте. Гњецав, сладак, послушан, покоран. Уф! Ко и сва ова земљетина. Ово није земља, ово је швапски милихпрот! Камен мораш да једеш, ако ћеш човек да будеш. Да нисам ја камен јела, био би Лука данас шлајфер; као и отац му, а не абитуриент, како ли се то зове. — Госпођо Лазарић, не мислите ви тако како говорите. На сигурно место је пао ваш Шваба. — Како не мислим! Још горе мислим! Истераћу га за најмању кривицу, истераћу га и без кривице, онако како само жена може да побесни. Ако Срба морадне напоље, и он ће! Него ћу ваљда истерати наше дете, а Швабу метнути на његово место. Бог с вама, господин Јоксиме! — Господин Јоксим се смеје као човек сигуран у своју ствар. Не знам, госпођо Лазарић, да ли је Бог с мном, али је сигурно са онима о којима ви водите бригу...
Сутрадан, као да јуче ништа није говорила, госпа Нола позва Швабу у своју собу, да с њим поразговара о томе шта ће учити даље, и где би највише волео да се школује. Дочекала га је раширених руку. — 'Ајде сине, 'ајде, матораћ мој, да сад мало поразговарамо као људи. — Па онда, као да се нечега сетила, као да се покајала за тон, повикну некако строго: — А где је теби матурантски штап? зашто сам га купила? — Младић, као увек, мало поцрвене, па тихо рече: — Носим ја штап, Нено, и чувам га; али ваљда нећу пред вас долазити са штапом. — Е, јесте, имаш право, Лука; увек ти имаш право, ђаволски створе! Видим да си за посету код мене обук'о и свечано одело. Добро, добро, извини... А имаш канда и рукавице; откуд ти то? Мораш ти увек да измислиш нешто мимо наш свет. Напослетку, добро, лепо ти стоје у том џепчићу рукавице. — Младић се тад слатко насмеја и извуче из џепа једну распарену женску рукавицу. — То је Јуличина стара рукавица, а дала ми је Паула, и она и наместила. — Е, кад су Јулица и Паула удешавале твој костим, онда ја више не смем да се мешам... А сад седи, Лука, сине, и кажи ми шта би учио, и куда би желео да идеш. Срба ће у Грац, и учиће за доктора. Одма да ти кажем, да сам то ја изабрала, нисам много питала... 'оћу сина као доктор Мирко... А ти, ето, дајем ти право да сам бираш... Да не изабереш и ти однекуд медицину?... Кажу да то дуго траје и да повише кошта... Али, ја велим, што год се људски ради, и подуже траје и повише кошта. Фала Богу, кад сам дошла дотле да о томе с вама разговарам, да вас спремам за велике школе, из којих ћете ми доћи готови људи, радост моја велика у старим годинама... Дакле Лука-Лукице, кажи шта имаш и госпа Нола помилова младића по коси, очигледно да га охрабри да буде искрен и слободан. Шваби се одједаред згрчи лице, а очи се зацаклише од суза. Детињски искрено признаде да су га отац и господин жупник научили шта ће рећи, али тражили су од њега да говори само у своје име.
Госпа Нола га помилова још једаред по коси. — Што отац твој лаже, то да човек и разуме, за твоје добро лаже, отац је! Али жупник! Море, ја теби, и свима, одавно говорим да су швапски попови лисице! Оно, знаш, право је рећи да и наши нису бољи. Мој прота и твој жупник, свеједно. Учени људи, добри људи, вредни људи, али тек провири лисичји реп... Него, дед, реци шта је то што они желе, можда ћу се и ја с њима сложити. — Да учим технику, и то у Белгији. — Побогу брате! нити знам шта је то, ни где је то! — Младић објасни да је то школа у којој би он постао инжењер, и да и то дуго траје и доста кошта, и да је још Белгија много даље и од Граца и од Беча. — Е, сад ми је јасно. Шта је инжењер, знам. Добро. А сам ми реци искрено, шта ти мислиш, ти, без жупникове главе? — Ја сам мислио да учим латински и грчки у Бечу — тамо су чувене катедре за то — и да онда постанем професор овде у гимназији, где сам се учио, и да и вама помогнем колико могу. — Слушај, Лука, ми сад говоримо као људи. Лепо је што си скроман и захвалан; али твој бивши директор ми је казао да си ти младић лепих способности, и да тебе чека можда нешто што се не постизава сваки дан. Тако ми је казао, а он зна шта каже, паметан човек, и добар, и воли ђаке као своју децу. Ја сам сматрала да ми је дужност да ти признам шта господин директор мисли. А да ми није дужност, не бих ти, богме, ни казала. Млад си, уобразићеш ко зна шта, постаћеш као онај господин Јоксим: и паметан и луд. А сад да ја теби кажем како ја искрено мислим.
Знам да се у гимназији учи латински — и ти и Срба сте имали из латинског најбоље оцене — али знам и то да се твоји попови по цео дан моле Богу латински, и кажу, и с папом латински разговарају... Е, сад, ако ти добро научиш латински, може да се деси да се то чује, и да постанеш поп. А поп нећеш бити, док си у мојим рукама! — Госпа Нола поче брже да говори. — Ако сте то ујдурисали, твој жупник и ти, вала сте се преварили! Нити ћеш учити латински, нити ћеш бити професор за латински језик, нити ћеш мени помагати и петљати се у мој пос'о! него ћеш ићи онамо где малочас рече, и свршићеш школу за инжењере... Видим да господин Штаб, варошки инжењер, лепо зарађује, и лепо живи, и богами је лепо израдио оне послове око канала и рибарских насеља. Не кицоши се, додуше, као доктори и адвокати, носи чизме, и баш и блатаве чизме, али то и јесте знак да човек с муком зарађује, а тако и ваља зарађивати... Чизме већ имаш, Швабо! смеје се Нана. — Имаш, знаш ли? и јахаће панталоне. Срба пожеле то за себе, а ја не дадох друкчије него да и ти јашеш с њим... Кад ћу вас видети заједно на коњима? Онај дивљан не скида се с коњских леђа. Док се једног дана не пребије... Каже ми Јоса да чуда ради, да је појахао бесног Лабуда и научио га шта је бич. — Ја баш нисам тако пасиониран јахач, Нено. Али ће ми то требати можда. Господин жупник каже да бих ја био фабрички инжењер, а фабрике су обично подаље од градова. — Фабрички, фабрички, свеједно, само да ваљаш. Кад господин жупник каже, ваљда и вреди тај фабрички инжењер... Него, реци ми, богати, какав свет живи у тој земљи у коју се спремаш? Говори ли се тамо швапски? — Говори се француски. — Не говори се швапски! Е, онда ћеш још пре тамо да идеш! Баш волим да не говориш швапски целога века. Настала је сад сцена дирљива и топла. Са својим Швапчетом госпа Нола је прошла кроз један тренутак какав се у њеном животу више поновити неће. Сирота госпа Нола! Није слутила како је тешка и велика ствар бити мати до краја.
Десетак дана касније, пред вече, госпа Нола седи у свом „књиговођству” и рачуна. Није баш ведра. „Године слабије у економији. Па један брак разведен а други склопљен; мираз, опреме, болешљиво дете Јуличино, „маркиз” много троши на одело и друге такве глупости. Па два младића треба опремити и послати у свет, и сваког првог спремати готов новац за њихово издржавање... Па је адвокат нешто забрљао с продајом млина, а Јеврејин Штајн је рђаво шпекулирао кад је дошло да с мојим новцем шпекулира...” Одједаред, нека граја у авлији, и неко лудо гурање уз степенице, и лудо смејање. Госпа Нола устаде да види, кад се врата њене собе отворише и упадне чудно друштво. Напред Срба и Лука у јахаћим костимима, а за њима сви млађи, и два шегрта, и двоје комшиске деце. Циче од смеја. Шваби завезана рука салашарским шареним пешкиром; на бради му велики фластер; кошуља пукла на леђима; панталоне се извукле из чизама, и на једној се ногавици откинула сва дугмета. Прсну у смеј и госпа Нола. Прсну у смеј и Шваба. — Твабута, Нено! и дигао два прста. „Гором језди Топлица Милане!” пева Срба, леп и витак и славан у оном оделу, као витез из приче. — Е, моја невољо, моја главобољо, Лука сине! „твабута” си пао, и трипут се угрувао! Ништа, ништа, од тог деца расту! — И настаде онда једно причање, живо и пуно слика. Срба претставља коње и јахаче, врти се по соби као ветар, скаче, мило му је што је лак и млад. — Ух, Нано, не знате ви шта је трк и галоп по овој нашој равници! Коњ да сам, а не јахач, па бих био срећан.
Какве галије по мору! Равница бескрајна, и добри коњи, па лепше лепоте и већег уживања нема. Ја на Лабуду. Јосин Душко на Цветану, а Лука на кобилици Милици. — Опет смеј и подврискивање. Шегрт један се преврну трипут на рукама: „Живела кобилица Милица!” — Па кад прснусмо, Нано, нестадосмо! Душко пропаде у сунчаној прашини као у амбизу; ја сраст'о с Лабудом, и вриштим с Лабудом, и ветар нас носи, и земљу не осећамо, и нигде краја пољу. А Лука наш чува круг око салаша, и појахује и одјахује и кад хоће и кад неће. — Смеј. Срба и Лука се ухватили и играју, а госпа Нола поцупкује у месту. Отварају се врата, улази доктор Мирко с материалом за завоје; а кад виде у чему је ствар, поче и он грохотом да се смеје. Пред кућом се скупио свет; госпа Нола с балкона прича и шали се, сва улица оживела. Раскалашна деца употребила прилику: не даду фењерџији да рашири мердевине; украли су перечару две переце; један мали је скочио у врећу са сочивом пред бакалницом; девојчица нека раширила кецељицу и не да полицајцу да прође. Испада на балкон Срба, и на улици се живот појачава. Види свет лепоту и младост, и радује се младо и старо. Лаковане чизме, јахаће панталоне на дугим правим ногама фино се уборале, као снег бела кошуља раскопчана и открива диван врат, глава заваљена, коса лепрша, дрзак и самоуверен смеј избацује беле зубе, а раширене руке се повијају као две танке гране. Госпа Нола села на столицу и брише очи.
Те ноћи дуго се није дигла од стола за „рачуновођство”. Као обично после већих одлука, осетила је неку тешку одговорност, и скоро грижу савести. У таквим тренутцима њој је долазило јасно до свести да се она никако није уживела у посед, и не може да сматра да је њено оно што је било Лазарићево. Мучило ју је и те ноћи збуњено неко осећање да она с туђим имањем и одвише по својој вољи располаже.
Изишао јој пред очи муж, покојни Тодор, несрећни човек који је главом платио што је богат. И дохватило је оно њено ваздашње неразумевање богатства, немар за богатство, и као неки страх од новца и имања. „Тај стра' ме је ваљда и нагонио да поузимам гомилу деце, да би некако спала с мене одговорност због онога што имам... Сачувај, Боже! страшно је бити богат” — уздахнула би госпа Нола у себи. Па би онда почела да некако силом криви праву мисао: Тодор је погинуо да она постане богата удовица, и да буде богат бог те пита ко. — Игра ми понекад све и пред очима и у глави... Мени лично ништа не треба; ја трошим на себе колико и неки мој салашар, а радим као и неки мој салашар... Нити сам куда ишла, нити што видела и научила, нити какву забаву имала, нити неки луксуз терала... Тодор погинуо, да би новац узели други; ја радим и чувам, да би новац узели други... А ти „други” — ту би госпа Нола учинила руком гест као да нешто гони од себе, па га онда опет задржава. — Мислили смо Тодор и ја да ће нам Јулица бити кћер јединица. Али Јулица ни у чему није хтела оно што смо ми хтели... А и новаца је било више него што за јединицу треба. И за тај сувишак, ето, закачио се, ваљда по Божјој вољи, народ један који Тодор мој на другом свету неће познати, и можда ће мене питати што сам тако радила. Шта ћу рећи? Шлајферов син, црквењаков син, фрајлин син, Паулин син, Јуличин син... Лепо друштво, мој Тодоре, уведох ја на твоју сермију! Али добро чиним људма, Тодоре, и то ваља за твоју душу, и ко зна још за чије душе, јер су на великим имањима увек и велики греси, говорила је моја мати... Мене ваљда зато више нису напаствовали разбојници... Има и без њих  грабежи: граби адвокат, граби Јеврејин, граби држава, граби и Бог где се сувише нагомила...
Смањује се полако Тодорово имање... Можда ја не умем добро да водим; можда мора да се смањује кад се толико људи од њега издржава; можда Бог прегледа старе рачунице Лазарићâ и поправља грешке... Често и ја сама себе питам то што би ме Тодор питао: да ли добро и право радим, да ли ћу издржати све што на себе узех... Срба и Лука, то није више проста рачуница, ни једна трпеза. Није то више салаш, него је бели свет... И још је Срба увек двоструко рачуновођство! Говорила сам с њим, показала му да се полако крње и готовина и приходи; али он нема страх од брига, и нема, што је страшније, ону мушку вољу да тежи да заради и привреди... Вели ми, на моје запрепашћење: „Да се оставим школовања, Нано, да идем на салаш да живим; како Бог да, дотрајаће ваљда она земља да и нас све још прехрани.” — Како говориш, дијете, забога! Земља ће родити и хранити док је земље, али кога ће хранити, то је питање! — „Е па добро, Нано, онда није вајде, морам знат изучити и хлеб зарађивати... Или, боље, морам се добро оженити... Знате, кога мислим да узмем? Тачно ону цуру која буде салаш наш у својим рукама имала, па била која била. Не могу ја, Нано без доста белога хлеба и без добрих коња!” Па се смеје као луд. — Дај Боже да салаш држите сви заједно, ако ја сутра умрем. А кад се вас двојица збринете, зна се ко ће га држати: моја сестра, Јулица, а она нема ћерку за тебе! Немој тако напразно да говориш, Србо! Грехота је и због покојног Лазарића. Он вас помаже и издржава и са онога света. Његово је, Србо, све што једемо и трошимо, то не заборављајте душе његове ради, а и ваших душа ради... Иди сад, тешко ми је...
Немирна је била госпа Нола те ноћи. После поноћи је устала, испила чашу хладне воде, обукла се и почела да хода по соби. Кроз разређене шалоне улазила је месечина као сребрна лепеза. Госпа Нола провири на улицу. Преко пута, сам ситан паланачки дућан. Сва врата мало криво узидана. На углу, камен, пола у кућу пола у тротоар узидан. С тога камена дању деца скачу, а сада ноћни стражар на њему седи и дрема. Поред њега је пас и врећа у коју купи све што по улицама наиђе или кроз плот убере. Он се повлачи чим зора забели, и контроле над његовом врећом нема. Госпа Нола чу одједаред како ветрић добаци однекуд мотив тамбурице. Па онда стиже и ветрић, задрма багермово грање, сенке грања претрчаше, као прсти преко харфе, по гвозденим шипкама велике школске капије. Потера ветар и нешто плехано преко калдрме. Чувар се трже ода сна, зграби оно плехано и стрпа у џак не гледајући. Зачуше се тад јаснији гласови младићски, и уз њих пратња тамбурица и брача. Из улице од реке испаде друштво. Напред Срба. Удара у живе, и игра. Заврти се као чигра, пође неки корак напред, па се заустави и изводи корак у месту. За Србом још три матуранта. Напослетку, заостао, и несигурна корака, Шваба. Ћефлеисан, ваљда први пут у животу. Госпа Нола се зграну, умало не викну, не зна ни сама да ли од зачуђености или од радости. Разговетно дођоше до ње песме и речи. Шваба ухватио пешеве од капута, ваљда да се придржи, поцупкује опрезно, и доста пријатно малим једним тенорићем пева:
Не фоле ме ни одац ни мајка,
Ал' ме фоле карава Циганка.
Да ли се у госпа Ноли диже младост, или слободан човек с планине, тек она стрча доле, отвори вратанца у капији, увуче унутра и младиће и чувара с псом и врећом, пробуди једно млађе, и дочекаше зору у расположењу које је тешко описати, које се као сан доживљује, и као сан само и остаје. После, као увек о свему, причала је госпа Нола и о том „лумперају” сваком ко је хтео што да сазна. — Нисмо много пили, а нисмо ни много лармали. Под амбаром на слами смо пробали да играмо коло, али снаге за коло није било. Миша боктер не може од ракије, младићи не могу од вина. Сви полегаше; а у мене ушла и нека радост и нека туга, па само сузе гутам. Ходам по соби, и чини ми се на салашу сам, и Тодор још жив, и ја се спремам у мој крај... Па онда опет знам да крај свој никада видети нећу... Па ми изађу пред очи Срба и Лука... Спавају сад ту, код мене, али ко зна... Хоће ли бити срећни? А баш и све да буде добро, и памет, и лепота, и здравље, опет, када год их погледам, мислим у себи: човек је као роса, можеш за њим заплакати кад хоћеш.
И она зора је била од росе. Прошла. Никада се више није састало то друштво. Боктер је удао кћер у Далмацију, и чувао зетов виноград док није умро од вина далматинског. Још исте зиме умро је један од оних матураната који се био уписао у богословију. А затим су се низале године које госпа Ноли нису више доносиле радости. Зет њен прогласи се атеистом. Једва је скромнији део паланке научио реч, а кад је разумео о чему се ради, безмало да каменује безбожника. И школовани људи се узбунили. Бадава је господин Јоксим шаптао: — Банкари, апотекари, ет цетера, то вам је свет који и мора бити атеист, јер баш ништа о Богу не уме мислити. — Људи се и даље бунили и скопо претили. Паланка има од времена на време потреузрујавања и јуначког става; и кад почне нешто бранити, нарочито нешто нереално и свето, занесе се до махнитости. Госпа Нола је морала склонити зета, послати га за неко време, тобоже неким њеним послом, на пут.
А зет је употребио то време да прочита још неке атеистичке књиге, и кад се вратио, пресрео је ташту с неким потпуно бесмисленим испадом против Христа. При препричавању тог догађаја, неки су претстављали како је госпа Нола, побожна жена, истерала богохулника из куће; и други су говорили да је госпа Нола том приликом поставила тачну диагнозу своме несрећном, и иначе „лудом” зету. Милушић је почео да злоставља жену и дете. Паланка је врила. Прота је говорио о антихристу, свет о сотони, бабе су палиле свеће. По други пут је Јулица од мужа прешла у стан своје помајке и сестре, сада са дететом. Доктори су одвели „маркиза” на посматрање и нашли да на телу и на души има болести. Јулица, на изненађење целе варошице, оставља дете у кући сестриној, а она се враћа да негује мужа. Случај је био тако тежак, и тако пун развојних могућности, да је паланка просто отворила билтенску канцеларију. Из дана у дан је било новости. Лудак је говорио и писао читаве расправе против Бога и Христа. Али је дошло и нешто ретко ружно на болесниково тело: страшан свраб у унутрашњости дебелог црева. Несрећни човек, у потреби чешања, развалио је сам на себи ужасну рану, увлачио песницу, и каљао се недостојно и пунио кућу смрадом. У Јулици се одједаред појави снажна жена и поштен човек. Перчинова крв. Писала је сестри: „Пошаљи ми неко слушче, ако ко хтедне на ову несрећу доћи, и неговаћемо Лазара и трпети га докле год се може. Од тебе сам, Нано, научила да се тако ради у несрећи. А дете ми, молим те, пази, слабачко је, нисмо му здравља дали ни ја ни отац.”
И тако је госпа Нола стекла опет новог питомца. Свет ју је просто почео поштовати као мученицу; нудила се паланка искрено да помогне. Али госпа Нола, бар пред светом, није ни малаксавала ни роптала. — Питате, како смо и шта радимо Јулица и ја. Не плачемо. Сузе су за мале јаде, моја госпођо. Обадве радимо оно што нам је сад пос'о. Јулица запира мужа и повија га у пелене, и ћути и трпи. Ја тражим ко ће те пеленке прати. Знате ли кога, старију неку жену, да младо створење не заробимо за добар новац. Платићу шта се устражи, иако ми је све теже добро плаћати. Што кажу тамо код нас: разјазило се и разлива се у сто рукава.
Лекари су поделили мишљења. Једни су тврдили да код Милушића постоји тај свраб; други, да је то фикс-идеја лудака. Свакако је и за радозналу паланку случај Милушићев био „јак”. Несрећни човек, некада шарени детлић на променади чији се прслук видео на сто метара; „маркиз” с лорњоном, и танком палицом коју је вртео прописно у виду мотовила; ташти љубитељ новца који се хвалисао богатом женом и наследницом госпа Нолином — ено га сада трули као губавац, и сипа непрестано хулу на Бога и Цркву. Господин Јоксим жмири и цеди: — За пакост, неће да грди и попове, било би сиротој госпа Ноли мало лакше. — Нико, уосталом, сада није слушао господина Јоксима. Оно што се дешавало у Јуличиној кући, било је неописиво. Лекари су наваљивали, и претили силом, да се лудак води у лудницу. Јулица је упорно говорила да га не да од себе ни милом ни силом, јер зна да би га, таквог, у лудници мучили и тукли. И тврдила је да њој није тешко неговати га: и објашњавала да, као код сваке болести и несреће, и ту нису сви дани једнаки, да наилазе дани одмора и за болесника и за оне који га гледају. Сем тога, из луднице се опирали да приме човека са страховитом болешћу тела. И тако је све остало по старом.
Госпа Нола је сад више но икад волела Јулицу, и све јој чинила видећи је тако храбру, праведну и милостиву. Трзање уста, сасвим се изгубило сада. Лепота Јуличина добила је уопште оно што јој је увек недостајало: духовни израз. Жалост утолико већа. — Требало је да буде несрећна и проклета, па да се у њој покажу човек и крв — говорила је госпа Нола, плачући горко и без уздржавања. — Грехота је да кажем, али сад ми тек јесте рођена сестра, и погинућу за њу. — И гинула је, само полако. Страховито се променила, збабала се; стално је била главобољна, и тужила се на истрзан сан, на гушење, на бол у грудима. Послове је доста запустила. У кући је почела да штеди непријатно; плашила ју је дуга болест Милушићева и даља судбина Јуличина и њеног детета. У цркву је престала ићи. Прота дошао да је посети, и да запита што је нема, да није пала у грех да на Бога жали. — Како бих на Бога жалила, господин прото! Мени је заиста Бог послао децу, јер ниједно нисам родила, па ће ми дати и снагу да их подржим док на ноге не стану, и док несрећа мине. Она ће минути, јер је Бог праведан... Ако би се ипак десило да малакшем, душом или телом, верујем да ће ми Бог дати смрт брзу, да и ја не станем Јулици на муку... А у цркву не долазим просто зато што сам немирна. Ниједно место ме не држи. Једнако ходам. Не бих вам сад могла стати у онај сто и отстојати на једном месту службу, пошто је цео свет. Хоћете ли да се деси да почнем јурити кроз цркву? помамиће се свет против нас: да смо сви полудели. — Госпа Нола се прекрсти и склопи руке.
— Бриге су ми, господин прото, многе. За ове три године, ви видите и знате што је о в д е. А не знате да је Срба за то време појео једну њиву. У један мах сам морала да зајмим новац, ја, Лазарићка, најбогатија жена у околини. Јуличину целу кућу ја сад издржавам. Милушићу су дали из банке малу помоћ; млад је пропао, нема права на што боље и више. Несрећник, кад одем тамо, напада ме страховито. Сећа се сигурно да сам спречавала удадбу Јуличину за њега, и мрзи ме. Тражи ми тестамент: „Да видим, каже, да нисте све оставили Христу”. Млађи се смеју, а понекад, верујте, насмејемо се и ми... Црта план земљотреса који ће срушити саборну цркву у Београду. Откуда одједаред Београд! Па онда прича шта све Бог држи у писаћем свом столу, и тврди да тамо има и он, Милушић, једну своју меницу... Вала је и има, и никада је неће платити... Одавно сам ја видела да код њега мали таванак (показује на теме) не ваља... То је најтежа Божја казна... Боље ма која болест, само не неразум... Саклони Боже! Не зна човек шта ради, шта говори, шта је поштено и непоштено... Нехарни мој зет мора да је много Бора расрдио кад му се тако памет преврнула... Тамо код нас, под планином, био луд човек; по шуми ходио, с травама разговарао, к'о неки светац. А овај се, Боже прости, умрцинио, тешко њему, и оној његовој жени и детету, и нама свима.
Седам година је „маркиз” трунуо у гаду и хулио на Бога и на небо. Као све што продужено траје, изгубио је и Милушић од тајанствености и од патетике. Паланка се давно већ научила да са смехом слуша скандалозну кронику неба и земље, како ју је лудак измишљао. Кад су му једног дана донели малог сина, који се код госпа Ноле лепо поправио, отац га је дочекао: — А, ти врло лепо изгледаш. Сигурно си пун пара.
Тамо код твоје стара-мајке свраћа Господ Саваот, па вам је свима добро... Е, лепо, лепо, да си жив и здрав. А тата ће твој, ево, скоро липсати! И треба. Чујем овде од посета, цео дан, да ти је мати „једна светица”, дакле ја треба што пре да селим... И онда почне да се смеје ружним смехом безумља и пакости. „Дај Боже, да и ова Јулица не полуди крај њега”, говорили су људи. „Већ је и целој вароши додијао!”
Свршило се најзад просто, и као неочекивано, са општим изнурењем. Болесник је утихнуо, побелео, престао да једе и да се чисти, сасушио се до костура. Умро је једног јутра док му је жена спремала неки теј за апетит. Као да се искрао из живота, он, који је живео с тако много буке и тегоба. Тешко је било веровати да ће се та страшна соба испразнити. Кад се испразнила, госпа Нола тек онда право погледа у Јулицу. Погрбила се, пропала у лицу, коса њена од печеног злата потамнела и доста испала, руке огрубеле од тешког посла и вечите влаге. Чим седне, задрема. Испражњену собу, уосталом, целу кућу, оправили су, да би је издали. Али је тешко било издати је, јер нико није желео ући у траг страшног и проклетог болесника. Једва, за мале новце, узе кућу под најам Јеврејин Штајн, да би је после две недеље продао за добре новце у нов најам, српској црквеној општини и српском гимнастичком друштву, за разне приредбе, беседе, предавања, игранке. Јулици криво. Адвокат се буни и хоће да тужи. Госпа Нола одмахује руком, одбија: — Одовуд Јеврејин, одонуд попови, пропали смо. — Исте вечери, кад ју је на улици задржао господин Јоксим да види да ли је „тај шкандал с кућом заиста могућан”, госпа Нола и њему мирно рече: — Могућан је... И да вам као паметном човеку кажем још нешто: то је знак да полако, полако идемо наниже. Кад вас бестидно почну варати и черупати, то је сигуран знак да миришите на пропаст и лешину. — Али молим вас, госпођо Лазарић, ту је ваша црквена општина, ваша, којој сте толико чинили, она је у питању. — Свеједно! Црквена општина, или ко било други. Кад почне низбрдо да иде, сви помажу радо.
Једне вечери, седе госпа Нола и Јулица на малим сељачким столцима — „мебл” који је донела Станојла Перчинова — и разговарају. На крилу госпа Нолином је мали Бата Милушић, а у његовом крилу корпа, а у корпи мачка и шарени плајвази за цртање. — Погледај га добро, Јулице: по лику, чиста и јасна баба Талијанка, твоја мати; а на тебе је тих и послушан, и опет некако својевољан и одлучан... Немој, Бато, мачку љубити и плајвазе лизати! Аја, бадава баба-Нана грди и показује штап; је ли тако, Бато? — Бата се смеје, дохвати мачку за два ува и љуби је. — Ето, видиш, баш као што си ти Милушића дохватила за уши. — Нано, теби је увек до шале. — Море Јулице да видиш, и није; него хтедох рећи да је срећа што мали од оца нема баш ништа. И не треба му. Бог нека види Милушићеву душу тамо горе, ако може, а међ нама, људма, није оставио добру успомену. — Мени је био добар, Нано. Волео ме је много, док се није разболео. Нечим ме је привлачио, што не може да се каже. — И не може и не треба. Остави то, Јулице. — Нано, кандило на гробу се гаси и гаси. — Шта ћу му ја. А можда не палите како треба. А можда и не треба да гори; доста си ти горела и за душу и за грехе његове овде на земљи. Да ниси заборвила: седам година! Погледај се каква си. Тешко се и споро поправљаш. — Јулица удари у плач. Госпа Нола устаде, изнесе малога у ходник да се игра, и врати се. — Говоримо пред  дететом што не треба. Деца све памте и разумеју. Не плачи, Јулице. Муж твој би требао тамо горе да плаче за тобом, и да он теби пали, не кандило, него, вала, бенгалску ватру.
Богату бенгалску ватру са звездама, и ружама, и петловим реповима, и змајским прдељцима... Шта се смејеш? Тако се то зове. Плане змај, зелен и плав, и из њега пуцкета, и разлећу се црвене бобе... Знам ја, куповала сам доста бенгалских ватри, и за цара, и за Србу... Слушај, сестрице. Млада си, поправићеш се и бићеш опет лепа. И, опрости, бићеш ваљда и паметнија... Трећи пут се ваљда удавати нећеш. Једаред те ја несрећно удомих, други пут ти сама. Немаш среће за удају, и остави се удаје, па да те сами бели голуб запроси. Имаш дете, предај се њему. Ништа лепше и слађе за жену него дизати дете, и бити мајка...
Колико би теби теже било у животу да ти ја нисам била и мајка, а ко зна шта би било од мене, у овом крају, и поред Тодора, да ниси дошла ти. Ти си била срећа и за сиротог Тодора; сећаш ли се како те је волео и мазио? — Јулица уздахнула дубоко и чини руком знак да је и то изгубљено. — Немој се узрујавати, и не уздиши, показала си да умеш бити јака. Дед, да ти ја лепо обришем очи, твоје лепе очи... Исцури човеку на сузе сва снага, и остане као крпа. Јеси приметила: жене се исплачу, а после слатко заспе... Не дај се! И не дам те ни ја... Бриге моје су све веће, сестрице, потребна си ми, имаш да подупреш где ја не стижем. Да, да, не гледај ме. Даћемо сад и теби једну њиву, и штајервагн, па смо онда саме жене управитељке: ја, ти, Пава ветеринарка. Све смо се удавале, и све не може бити лепше усрећиле... Кажем ти, бели голуб да те запроси, терај га, док се није назвао муж . — Јулица се разведрила, смеје се. — Нано , благо теби, теби је увек срце на шалу. Нигде те нема у свету! — А знаш ли, Јулице, међу нама буди речено, кажу да госпа Пава помало пијуцка. Не чудим се, и нећу јој ни замерити, док су јој рачуни у реду, и док држи меру у пићу... Помози Боже!
Пава пије, нас две ћемо добро јести, па ће ваљда бити снаге да сачувамо Тодорово имање. — Ту госпа Нола дубоко уздахну. — А знаш ли да га једним делом већ нема? Крњи се. Повише нас је на њему, и крњимо га. И, среће немамо, канда, Јулице! па се и зато крњи... Оно, право рећи, посматрам око себе и видим да се све крњи и смањује! Газде које сам затекла као нова млада, не постоје више. Грабе људи, па страће, па други грабе оно страћено, и све је, Боже прости, као неки рингишпил: Ју-хе! Ју-хе! па сиђи доле, други ће да узјаше... Морамо штедети, Јулице. И ти имаш дете, и ја имам деце, и повише, ко зна, можда сам их и преко рачуна покупила. — Нано, сви кажу да си добро радила кад су узела нас пуно да нас васпиташ и школујеш и будеш нам бољи родитељ од родитела. Немој се кајати, мени је онда тешко и жао. Ми ћемо ти помагати, бриге ћемо делити. — То те и чека, сине; ја те, ето, бригама разговарам и тешим. Али, шта ћу, мораш знати све, јер ти ћеш остати да управљаш ако ја сутра умрем... Имање то, Јулице, некако није благословено. Нисам баба картара, знаш ме; али је тако како ти кажем.. Само, питам се, и баш пред тобом, Јулице, да и ти знаш, питам се које је имање благословено? ... Идеш сад и ти по гробљу, е, па кад већ идеш, пођи мало около наоколо, и види како тамо горе изгледа паланка и њен „отмјени” и „држећи” свет. Све поиспропада! Прошетај и прочитај шта је било с богатим и бесним Влаовићима, па Лукићима, па Крачунима, па са, не знам ти ја, грофовима или племићима фон Опрешама — и то само за време откад сам ја овде, и нешто мало од времена о којем ми је Тодор причао... Тодор сам ми једаред рече: „Станојла, није ми, к'о једном газдовићу, лако да то признам, али ето видиш и чујеш што ти проповедам: све сами сиромаси иду у гробље!”
Тодор рече „сиромаси , а ја велим п р о п а л и ц е. Ју-хе! док су пуни амбари; ју-хе! и кад су празни. Дугови, менице, срамота, лаж, проклета лаж, лажемо се док можемо језиком лаж да држимо, и напослетку гробље, сиротињски дом. Зар то нису пропалице! Звона звоне, носе последњег г о с п о д и н а Влаовића. Дужан и ружан. Све продао. Једна његова њива, знаш чија је? наша. Докле? Звона звоне. Носе Нолу Лазарићку. Вјечнаја памјат, али њиве њене знаш чије су сада? — Госпа Нола погледа у Јулицу. Заспала. — Добро што је заспала. Није то разговор за млад свет. Одмарај се, мученице. Гле какве су јој оне њене дивне стаклене руке... Морам је добро осигурати, и што пре. Старим нагло. Једем, срце ми у салу, вели доктор Мирко, и не ваља, вели, што ме једнако у потиљку боли глава. Крв притискује мозак. каже мој доктор Мирко... 'Ајд нека притискује; свако свој пос'о зна и ради.
На гробу Милушићеву кандило никако није хтело да гори. Удовица је мењала и зејтин, и чашу, и целу направу, али бадава. Запламти, зацврчи, и угаси се. Или гори мирно два, три минута, и одједаред се усули као да је неко однекуд дунуо у пламен. Како је то знала гробарка, знала је и цела паланка. Гробље је кроника града, а гробари су врста локалних новина. Гробарка Ната дочекује и извештава и оне који верују у бапске приче и оне који не верују. С правима разговара одмах даље, о узроцима појаве, о кривицама одговорних и неодговорних фактора на небу и на земљи. Друге води на гроб Милушићев, и моли, као неки сугуран лабораторист, да сами пробају, да сами предузму што мисле да треба предузети. Запрепашћење осведочених расте, и привлачи радозналост неосведочених.
 „Јесте већ били да пробате запалити?” — питали се људи на пијаци, по радњама, и на друштвеним састанцима. На госпа Нолину молбу, отишли су једнога дана инжењер и доктор Мирко: „Да паметни људи нађу узрок и смире свет”. Један сат су пробавили доктор и инжењер на гробљу, и сишли су међ свет слежући раменима: „Не гори.” Госпојинска и Вазнесенска црква оживеле. Свеће, молитве, шапат, водице, иконице, важни разговори с протом и с поп-Томом. Прота претура старе књиге: неће ли наћи сличан случај, и видети шта црква и њени служитељи морају, и шта смеју предузети да би појава или нестала, или се забранила, или се као пример неверујућима увукла у ред демонстрација ради страха Господњег. Поп-Тома и госпа-Томиница постадоше прави мисионари: проповедају, уче, прете, исповедају паланку о стварима које су сви сматрали да су давно ликвидиране без суда људског и Божјег. — Библиска времена на реци Тиси, — рече господин Јоксим, и сложи се, на једној малој конференцији, да се покуша с врстом званичног увиђаја; — јер, напослетку, не можемо дозволити да Милушић, пошто је Бога одрекао, обори нам сад и силу закона. Ја имам, верујте озбиљних тешкоћа у суду. „Настао је Божји суд, и нећемо да се покоравамо господин Јоксиму, кажу ми прави и криви.” Са увиђајем је пошао и господин Јоксим. Прота је после причао да је господин Јоксим био блед као крпа: „Замукнуо наш премудри Соломун”. Беше доиста замукло све, па и господин Јоксим. Кандило се запалило, слабачки се лелујао пламен два минута, зацврчао и угасио се. Занимљиво је било гледати како људи постају малодушни и изгубљени чим језиком не могу да знају и доказују. Ћуте, збуњени. Сиђоше с гробља као посрамљена деца. Остадоше гробарка и поп-Томиница. —Лако је вама, госпа попадија — вели гробарка, искрено ви не живите на гробљу. Деца ми плачу, а и ја сам мртва од страха. — Значи, Нато, да Бог хулитељу још није опростио грех. Али једнога дана ћемо доживети и то, јер је Бог милостив и велики — тешила је поп-Томиница гробарку.  
Никада се то није доживело. Бог је демантовао поп-Томиницу. Тај је случај с кандилом остао једно од најневероватнијих искустава људи онога времена. И дан-данас се препричава као чудо. Наравно, нема више никога живога ко би се много интересовао да ли је отпуштен грех Милушићу, и да ли би горело кандило на његову гробу. Он није више у гробници сам; али нема више никога да запали кандило ни Јулици, ни њеном трећем мужу. Чак је и кокетна и лепа поп-Томиница у гробу. Умро онај њен фини бели носић за који је вечито био запет црн вео с вишњикастим ситним бобицама. Могло би се с мало претераности рећи да је и оно некадашње гробље у гробу, јер се и гробље мења. Садашња гробарка има двадесет шест година, и гледа вас као вампира ако почнете разговор о госпа Ноли и њеном друштву. Та гробарка сад води другу кронику, и сасвим другим примерима потврђује дубоко истиниту теорију госпа Ноле Лазарићке, некадашње богаташице, теорију о некадашњим богаташима.
Маглица, студ, почетак је новембра. Не новембра по реду, него једнога новембра. Јер кроника гробља везује догађаје нарочитим начином, по линији расплета и техници смрти. Прамиња снег и пада киша. Ветар удара кишом о прозоре, и киша се чује ако се не види. Снег, нити се чује нити се види, јер је госпа Нола шалоне на својој соби рано затворила. Ватра у пећи је жива, црвени се и скаче, и тачно одаје како ветар замахује и гони.
Госпа Нола седи у једном ћошку и рачуна. На свој начин. Дечја таблица од шкриљца пред њом, по њој пише и брише, и напослетку оно што је тачно израчунато преписује у доста малу свеску, прилично искрхану, и више пута прошивану. Понекад погледа на сат. Возом вечерњим из иностранства треба да стигне Лука. Умро му је отац. Ишла је госпа Нола да обиђе удовицу. У оном вертепу, као обично, све чисто и уредно. Удовица, као све удовице, плаче, сећа се да је женска глава, и да ће тешко бити без мужа. Рајнхарт лежи у сандуку као неки гуштер: сув, тврд, некако сав зелен. Ветар, студ, кише и увек мокра сига истрошили су га. Наочари су скинуте, и тешко је познати лик и без очију и без наочари. У последње време, боловао је шлајфер од необичне болести у носу, морао је издржати две операције, исекли су му сву рскавицу. Али није дошло до тог да наказан изађе пред свет: умро је, а мртву су му удесили нос од гипса. Свет је ишао да види нос. „Јесте видели нос?” и кикот. Живи људи весели су што нису мртви. Госпа Нола опет погледа на сат: Доцкан је веће, неће Лука вечерас свраћати овамо... Да видим, како је напољу. Растави крила шалона на једном прозору, поче дубоко да дише, и да се у лицу разведрава. — Дивота! Снег! Студено! Све се бели, варошица спава, мир је... Да су планине унаоколо, куд би још лепше било. Тамо, човек у висину види до под небо, а по равници не види даље од првих међа. Ето, опшанчио нас мрак у овој кутији, па то ти је... Код нас кажу да мећава силази с планине; а овде, не знам откуда долази. Мањ да је и она кренула са салаша. Овде све долази са салашева.
Сутрадан, рано изјутра, дошао је гост. Госпа Нола је била радосно узбуђена. Човек. Није видела свога питомца више од две године дана. Он је одбијао да дође, да не би узалуд трошио. А сваки новчани поклон је претварао у књиге, и писао помајци својој колико их већ има.
Ето га сад. Миран, достојанствен, озбиљан, чак отмен. Велики свет и школа дограбили су једно способно биће, и узели га за себе. Учинили га самосталним, откинули га од свега старог, уског, детињег. Госпа Нола је одједаред схватила све то, и одједаред сада разумела и неке детаље из ранијих писама њенога питомца. Устала је са столице, и исправила се. Устао је, учтиво, и младић. Погледали се, и госпа Нола, снажна и паметна госпа Нола, устукнула је пред победником. — Седи, Лука, и причај ми шта радиш. — Он је причао о својим истраживањима, о успесима, о своја два последња семестра у Немачкој — што такође имам вама да захвалим, и више него за све остало, јер су ме у Немачкој научници дочекали братски. — Честитам ти, Лука, и радујем се. Ти можеш светла лика стати и пред мртвога оца, и пред матер, и пред твоју „добротворку”, како си ме у последњим писмима називао. Заболело ме је то, али разумем. „Нена”, то је детињска реч, а ти си ето прави правцати човек. То је и главно, и то сам и ја хтела, и да ниси то, било би ми као да сам бадава живела и трудила се... Срба, писала сам ти, не само да није свршио медицину, него, рекла бих, није честито ни почео. И теби је жао, видим; штета за младића способног и снажног. Он се бави неким трговачким пословима; има близу пола године како није овамо долазио... Много је у Бечу... Мора бити да зарађује, јер од мене за годину дана није тражио помоћи... Послао ми је чак једну машину за сејање, на поклон... Обрадовала сам се... шта ћеш, човек се мири и навикава. Знаш ли, и верујеш ли, понекад ми се чини да сам и ја хтела да баш трговац и шпекулант буде, и да оно с доктором, да је то само тако, неко моје старо сећање на твоје детињство, сећаш се, доктор си хтео да будеш, и нека моја забуна због доктор Мирка, који ми је, диван наш човек, стално пред очима... Какав би доктор био Срба! — и госпа Нола поче да се смеје.
— Пође болеснику, па успут види доброг коња, или побеснелог коња; бацио би све инструменте, пустио болесника да болује, а он би одлетео на вранцу као ветар... Салаш је за њега . . . Само, требао би му салаш боље подупрт, него што је наш данас. — Можда ћу ја да њему, како се каже, да њега помогнем у аспирацијама његовим у трговини, кад мало боље видим, тамо у Немачкој, како се каже, могућности. — На госпа Нолином лицу светли резигнација: памет њена, пуна доброте и увиђавности и жртвовања. — Ти дакле остајеш у туђем свету? — Младић се смеши. — То је отаџбина мога оца, па и моја, наш језик и наши обичаји... Сећате се како сте се радовали што ћу говорити француски? Хвала вам велика што сам научио француски, али ћу ипак говорити немачки. — Имаш право, потпуно. Сваки честит човек не да свој језик и своје обичаје. Ја бих, дете моје, умрла, да ми на уста дође туђа реч... У колико је сати сахрана? — Младић се мало затим опрости и оде. Госпа Нола испи чашу хладне воде.
Као увек кад је узбуђена, госпа Нола, после чаше воде, отвори један прозор широм, и загледа се у даљину. — Тако, то добро чини. Одмах сам јача, и не бојим се више ничега. Тамо у пољу, све је само и остављено, па зашто да и с човеком не буде тако... Стрижемо она жита сваке године, и не питамо како је „добротворима и добротворкама”... Тако и међ људма... Тодоре мој, Шваба ће у Немачку, а ја и ти ћемо на православно гробље... Па шта? Тако је и право, и тако увек бива. И с родитељима, и са добротворима који нису родитељи... Па ипак, дала сам је њему и друго нешто сем новца, том Луки из Немачке.
Шта? Љубав материнску?... Не лажи, Ноло, па је онда све лако и просто... Не лажем, дала сам љубав. Ево и сада, срце ми је, чини ми се, клонуло да умре, зато што Луку губим, и изгубих... Туђа кост... Родити ваља оно што ћеш слепо волети... Слепо га нисам волела, нисам. Сметало ми је што није Србин, и болело ме што онај који је Србин, не ваља... А ко зна, можда ће Срба ипак ваљати... зашто баш мора доктор бити... Моја тврда глава је можда и ту нешто крива... Нека буде што хоће, само нека је човек... Да, али човек и човек није свеједно. А опет. Гледам, гледам Луку... не! Оно нешто питомо је у Срби, а не у њему! Лакомислен је Срба, али није затрто у њему срце... наше српско срце... ако Бог да. — Госпа Нола се ухвати за главу и јекну. — Крсно име се у овом свету не зна! Господе, не дај ми с памети сићи... Шта ми је требало да се везујем за туђу децу, за бели свет, и шта ми је требало да ме сад боли растанак од Луке... Требало ми је, требало, зато што сам жив човек и поштен човек! — Госпа Нола удари шаком о сто. — И требало ми је зато што је новац ту да га људи потроше корисно!... Опет приђе прозору, и загледа се у даљину. — Да ми је полетети, и одлетети... одлетети у стари крај и старе обичаје... Право каже Шваба... Да ми је отићи, и тамо умрети, и лећи у оно наше гробље зелено као гора, башча једна и лепота... Госпа Нола поче тихо и жалосно да певуши:
Не копај ме, нано,
У то штурно гробље;
Већ ме копај, нано,
У зелену башчу ...
O-о-о-о-ох, Саваоте! Србо, сине, где си, да засвираш и попеваш Нани! Да попеваш „добротворки”!... Остарила сам. Сви ови моји јади старачки су. Осећам да ћу остати сама, и бојим се самоће. Не убоја се, Ноло, и да су ти рођена деца! Ми у гробље, они за трпезу, јȁ!... Лепо је говорио мој отац: Дете је као пастрмка, коврцне, клизне, и нема га... И можеш га волети колико хоћеш, и чинити што хоћеш, није ни платиша ни вратиша... То имам и ја сад да запишем на крају мојих заплетених рачуна, и да се не чудим што су заплетни.
Шлајфер је сахрањен по лепом времену. Студено, али мирно и сунчано. Дошло је доста свакојаког света, и оног који никада с њим није општио. Дошли да виде младића који је, кажу, радио као црв, сад већ годину дана помаже професору у лабораториуму, и наследиће га сигурно на високој школи техничкој, у великом немачком граду. Жупник је давао извештаје, тачне и заиста ванредне. Жупник је такође објавио да Ханс мора већ сутра натраг, због конгреса, где ће прочитати један свој научни рад. Пред толиким успесима младића, и некако и у поносу целе паланке, нико се госпа Ноле није сећао.
Али сећао је се, и мислио на добротворку своју, Лука. Сутрадан по сахрани свратио је опет. Једноставан и тих као обично, сад још и некако самоуверен, рекао је госпа Ноли просто и без увода да је дошао да моли за повећу суму новаца, од које му половина треба за справе и књиге, а друга половина за проћердан новац, дуг који може постати кобан, можда и нечастан. — Ја ћу постепено зарађивати више и више, и вратити вам поштено позајмљен новац, али сада без тога новца не смем натраг. — Настаде, као увек у такве часове, тајац. Госпа Нола поцрвене нагло, обриса зној с чела, дохвати чашу воде и рашири прозор широм.

— Дакле опет новац! И докле само то! — Па одједном плану с презиром и са срџбом. — Дакле и ти сад нож под грло: дај и одма'!... Она се удала за болницу и лудницу; онај ми је до пре годину дана слао свака два месеца срамну депешу; а ти, отмени господин, саопштаваш ми сад да је у моме џепу твоја част. — Скоро шапатом госпа Нола доврши: — Докле тако, докле ћу још моћи тако?... Младић је ћутао као заливен, али се видело да му је необично тешко. Згрчио се, крха прсте, оборио главу, мишићи на образима тресу се под црвенилом правог стида. Госпа Нола га погледа, и нешто у њој као да потцикну: Честит човек, поштен човек, помажи! Она узе Луку за обе руке и приведе га наслоњачи. — Седи. Добро де, реци ми каква је то част, шта си радио? — Младић ћути. Усправља главу, али ћути. — Прокартао? попио? пробештијао? ... Истину хоћу да чујем — пење се опет глас — ти ме добро познајеш, истину, не зато што иначе не бих новац дала, него што хоћу да те видим у душу, пре него што ја будем полагала рачун о части Богу и оном добром човеку чије нас је имање све хранило, и ето још треба и теби, чувеном господину тамо у твојој земљи... Говори шта си урадио! — Младић одједном поцрвене до плавила, као да је у високој грозници, и скочи на ноге. Јасно је било да му је то непосредно поступање његове помајке неугодно у највећој мери. Односи се изменили, он није више дете, он просто не прима и не дозвољава такво поступање. И нехотице, збуњен, младић је почео немачки да говори. Госпа Нола одмахну обема рукама, и одједаред се доброћудно насмеја. — Не разумем ти ја то, мој синко, и та ти наука овде ништа не помаже. — Овај момент је мало олакшао ситуацију.
— Ја сам везан великим материалним и моралним дугом за вас, и ево сад хоћу и да га повећам; али вас молим да ипак имате стрпљења и увиђавности према мени, и да верујете да овај дуг неће остати дуг. — Госпа Нола још једаред осети победника и изгубљену битку. — Извини, не ваља како се према теби држим. Не могу ето да мислим да више ниси дете, моје дете, тешко ми је да то мислим, па сам зато погрешила. Видим сад да ниси више дете, видим. Господин си од главе до пете, и фала Богу, фала Богу. — У тишини се чуло дисање госпа Нолино, узрујано, а и болесно. Младић приђе, и са очима пуним суза пољуби руку госпа Нолину. — Молим вас да се не узрујавате. Још ћете нешто чути, на што нисте били навикли. Ја вам ни сад, ни после нећу рећи у чему сам погрешио. Не могу. Човек сам зрео, па ме је срамота пред вама више него пред иким другим. А нисам учинио нешто што се не би дало поправити. Учинио сам што и и други учине, па поправе. Не замерите мој стид и држање. Стекао сам једно васпитање које поставља границе. Ви треба да ми верујете. У вама има безгранично много доброте и човечности, у вама има цео човек, каквога ја можда у животу више нећу срести... Ја вам се дивим... Ја ћу српску жену запамтити... ја ћу јунака запамтити. Ви нисте могли трпети хладну богаташку празнину око себе, и испунили сте је живим бићима... Без избора и себичности... онако како је случај хтео да налећемо... Примали сте нас на велику бригу и велике трошкове, примали сте децу чији су родитељи живи... Примили сте туђина који слабо зна ваш језик, ево једва уме казати вам што мисли и што је дужан казати вам. То је велика ствар. Ја то знам ценити, и што сте мени учинили, неће пропасти. Молим вас дакле да ми још једаред верујете. Од мене сте начинили човека ви, само ви. Школа не прави људе! Молим вас лепо, још једаред, и за љубав и за новац.
— И за љубав и за новац понављала је тихо госпа Нола. — Нисам учена и не умем ти лепо и тачно казати шта сад осећам. Немило ми је на души, и хладно. Ти си ми казао велике похвале, а ја похвале не волим, и не разумем добро шта ће оне старој жени. Похвале су за млад свет... И ја ћу теби бити искрена: можда те као туђина и нисам доста волела; туђин је туђин, мој Лука, запамти, и остани у земљи где си свој и где се и друкчије зовеш... Али, ако те ја нисам могла доста волети, волео те је Бог, и то је доста... Идеш ли у цркву? Тамо се, у Бога, на крају свега свршавају наши људски јади... Даћу ти од тражене своте колико имам, за онај пречи дуг, а за справе и књиге ме почекај... Немам! — шапнула је скрхана жена са стидом који се заплакао... — Може ли тако бити? — Може, хвала. Ја ћу поштено вратити. — Знам да би вратио, познајем те. Али нећеш враћати ништа. Још си мој, и на мојој бризи... Нека, нека, плачи, плачем и ја... Све нам то није требало. Шта ћеш, то је живот... Седи... Чуј, хтедох ти још рећи да одеш на гроб човеку који те и сад помаже.... Ја сам само његов књиговођа... Ти знаш да ја раније нисам била много гробљарка... Али кад човек почне сасвим поштено да рачуна, излази често да нам последњу меницу потписује неки добар и честит човек тамо на гробљу... И ја сам почела мужу да идем чешће на гроб... Отидни на гроб Тодору Лазарићу; а на мој, како хоћеш. Право да ти кажем, и ја се овде осећам помало туђа, вуче ме мој крај и обичаји, и можда ћу умрети далеко одавде...
Последње новости паланачке биле су: да је општина вертеп шлајферов узела; да је шлајферка отпутовала — сигурно код сина; — да господин жупник тражи другу успремачицу цркве и много се љути на шлајферку; и да је госпа Нола пропушила. Све је било истина. После ручка, госпа Нола прекине одједаред пасианс, скупи нагло карте, и запали. Пушила је само у својој кући, и само херцеговачки дуван. — Пушиле су ми и баба и мати... адет... стигао ето и мене. — Запали цигарету, навали се левом страном, која ју је увек нешто болела, у наслоњачу, и некако мушки трља чело и затурује косу. Од тешког тела, у наслоњачи се направио као неки мидер за болесне. Госпа Нола је говорила доктор-Мирку да јој је у тој рупи најбољи одмор, и најбољи мелем. Остане тако уваљена по сат два, и прави се да спава. Научила се да гледа у живот као неки уметник. Извештила се да индивидуалише људе и догађаје, и да их види као на некој позорници... Швабе имају услужност. Услужност отвара сва врата, јер свима треба услуга, за тело и за душу... Тело нам често болује, а душа нам понекад баш као пијана посрће, богами и пада... Паула је услужна била и остала. Огаздила се све тако прискачући да нешто подржи и погледа. За њеним Љубом ишла сенка да је можда био учесник у оном првом нападу на Лазариће. Ишла, па прошла. Он вредан, она услужна, штедљиви, цркнуто пиле понесу, стекли, и право је, радом су стекли, на моје очи. Зато и мислим да није оправдана била она сумња на човека. Ја знам да имају само оно што су зарадили радом и услужношћу... Боже, хоће ли се кад разјаснити и обрачунати ти злочини?... Све, и убице да се пронађу, и пут којим је украден новац утрошен... Новац... Можда сам ја лично имала у рукама и трошила баш оне исте новце које сам онда предала разбојнику... Паула је некако ухватила корен у нашој кући: зна нам све тајне, и сва чуда, и некако нам је постала тутор, али врло услужан тутор. Она ће ми можда и очи заклопити, услужно... Нешто хладно има у тим Швабама. Али Паула и није Шваба! Неправду чиним жени.
Тотица је; тек није наш свет, и ја онда све то мећем у Швабе... Паметан је то народ, те Швабе. Само некако немају никада своју главу. Говоре и мисле како жупник каже, или како вармеђа каже, или како цар каже... А мој Срба има своју главу, али није паметан. Промеће се, а не живи. Не знаш му право занимање ни праве потребе. Може да опстане без паре у џепу; и могао би, што овде кажу, сфискати царство за два дана. Сад је на салашу, сад је негде у трговини. Причају ми људи да се коцка; али не као човек који би од тога живео. Слаба утеха. Не знам, али коцкар је за мене пут на робију. Са свим његовим манама, свет га воли. Волим га и ја... Шта, кога ђавола, онда волимо у човеку!... Људи ме теше и кажу: никоме до сада никакво зло није учинио... Можда има право господин Јоксим: испопова ми неки дан добро. (Госпа Нола га у себи имитује у пози и у гласу.) — Госпођо Лазарић, ви имате фикс-идеју, и то је доктор Мирко. Шта сте се привезали за колац! Или тај Мирко, или... Има још сорти и фела! У животу, видите, једни су борци, а други су ловци. Ви сте били борац, и ваш доктор Мирко је борац, а Срба је ловац. Ловци не улове сваки дан, али ипак живе, и баш зато су вешти и опрезни да им не промакне лов, кад се појави... Госпођо Лазарић, допустите ми да вас мало дрско запитам. Вели: откуд вама, баш вама, та фикс-идеја за елегантног, уфлиспапиреног доктора? Пустите Србу да живи како му је по природи, и по вољи. Он вас обожава, он вам срамоту никакву неће учинити, ја вам гарантујем... Ето тако ми оцепи лекцију онај паметни и зубати господин Јоксим, што шкљоца с три реда зуба док говори. Али хвала му, за све; да њега није било у овој паланчици, ја бих утекла давно... Да, Срба лови, и уловиће опет. Видим ја давно већ да је Јулица заљубљена у њега...
Разлика у годинама велика, разлика у лудости никаква... Годинама посматрам Јулицу: у њој, тако мирној и тихој, стално спава скандал... Удаће се трећи пут, узеће мужа млађег од себе, узеће можда коцкара, и биће можда опет роб и мученица... Она страшна ноћ у њеном детињству погасила је у њој много, снагу и отпорност, и остала само једна страст... Свеједно, она има макар страст. Свако нешто има. А шта имам ја, и шта сам имала ја? Какве су моје страсти? Од мушког света, волела сам највише оца. Ко ти зна, можда је ту било и нечег грешног. Све су жене волеле Бошка грешно, па можда и ја. Лепота од човека, и свршено. Леп кад је намрштен, леп и кад је ведар... Сад да ме чује господин Јоксим, почео би да шкљоцка. (Госпа Нола га опет замишља, и у себи имитује његов начин тестерења речи.) „Откуда вама баш, госпођо Лазарић, та фикс-идеја да волите лепе људе?” — „Отуда, господин Јоксиме,” одговорила бих му, „што нисам лепа ја, није био леп Тодор, и нисте лепи ни ви...” Сиромах Тодор. Био је сушта доброта и мртва спавалица. Имање му се множило ваљда зато, што је Богу мила била његова доброта. Узе мене овако грубу и ружну, а да сам хтела, држао би ме као краљицу... „Волим те, Ноло, овај, као жито! да знадеш!” — тек ми рекне. А жито је опет волео као човека. Други богаташи пропуштају кроз прсте дукате, а он се као дете радује кад му кроз прсте мили жито. У себи мрмља: „Ови мали голицаду, ови крупни шушту, а руменика је к'о од сомота, свилено јој брашно, и свилена и плева...” Ја му тако гроб китим: понесем котарицу жита и проспем да се тице хране... Буде и смешно. Гробар — пет кућа је назид'о за пет синова, али му жао и мука што ја стојим и не може да шчисти ону килу пшенице у своју торбу. Па ми се бајаги жали: „Тичурија којекаква, госпоја, Бог зна откуд навади се па наше рођене тичице само плаше...” А те тичице све у гробаревој торби...
Госпа Нола се усправила у наслоњачи, и чисто писнула. — Ух, што ме ова лева рука заболи понекад; то су ножеви. Нису ножеви, каже ми доктор Мирко, него је крв... Проширена велика жила, вели, и треба пазити. Пазим, ево, и те како: кад осетим тај бол, све заборавим, и само у њега гледам... Е, добро је, за данас доста бола, прође... Дед сада да видим још једаред Лукино писмо: „Мој научни рад одлучио је моју судбину. Ја ћу остати у Немачкој, примити поданство. Управо, ја јесам немачки поданик одувек, јер је то био мој отац, сиромах стари, кога сте ви толико задужили... Али где био да био, вас заборавити нећу. Први свој рад ја у себи вама посвећујем. Трудићу се да дам боље и више. Будите задовољни, човека сте створили, а то је више него да сте га родили.” — Увек нађе како да навије, чивија швапска... Као она играчица под шатром, тамо код нас: кад треба има руке, кад не треба, увуче их у тело, као да их је прогутала... Вели: „Човека сте створили.” Али где је тај човек?... Никад нећу знати јесам ли добро радила што сам туђу кост помагала!... А жупник твој, ако ћеш да знаш, Лука, задовољан и срећан: труби по вароши твоју славу као да те је и он створио... Вала, у овом свету се крсно име не зна...
Јулица и Срба се венчали. Без параде и чашћења. Паланка је поштедела госпа Нолу од стрелица; а није много ни занимљива млада која по трећи пут отпочиње исто. Само је господин Јоксим пропратио случај, али међ мушкарцима, за кафанским столом. — Ја мислио да је Јулица Офелија, а она се показала Лавово срце. Освоји и трећег мужа. Додуше, улови и Срба том приликом салаш. И право из цркве одоше у своју резиденцију... А поп-Томиница, видесте ли, није скинула очи са Србе за време венчања... Додуше, јесте лепота од човека, тај ђаволски Срба, и има нешто у њему чему нико не може да одоли... Рекох то поп-Томиници.
А она, сирота, порумене, запе онај шлајер за нос, и стаде намештати косу око ушију, тамо где је већ почела да седи... Ништа горе, господо, него кад у човеку, може, наравно, и у жени, кад проради подземни врућац: ем пече, ем напоље не може. — Наравно да је поп-Томиница првом приликом испричала госпа Ноли задиркивања господин Јоксимова, али је ствар представила тако као да је господин Јоксим циљао на Јулицу. И да то појача, подметнула је господин Јоксиму ове речи: „Други свет се у првом браку венчава с лепим и младим, а наша Јулица у трећем... шта ћете, увек је имала неки екстра укус и прохтеве.” Госпа Нола се уздржала пред поп-Томиницом. Познавала је добро попадију, а господин Јоксима више ценила од попадије и кад је пуштао језику на вољу на рачун њене куће. Али касније, у својој соби, и за себе, обрачунала се са господин Јоксимом, јер је много волела Јулицу, и добро памтила њене муке с Милушићем, и њену храброст и честитост Перчиновићâ. — Криво ти, господин Јоксиме, што Јулица узе лепога мужа, красоту од здравља, а не узе тебе, пињугало вечито!... Ух, Ноло, Ноло, велика си као слон, а сав твој удовички сан био је да ти он, то пињугало, седи у трпезарији, пије кафу, и пињуга... Али нека. Рђаковић тај језични погурну ме да једаред погледам боље око себе и видим шта и ја могу узети за себе и за свој ћеф... Слободна сам једва једаред. Ако Јулица успе да укроти оног вилењака, ко зна, лепа је и она, млада је, а има у њој снага и воља, ко зна, може још све и добро бити... Баш ти фала, господин Јоксиме! Сад ћу и ја на пут и на одмор. Да саставим бар још једаред срце са оним крајем за којим нисам престала жудети. Можда се нећу ни враћати. Можда ће дати Бог да умрем под планином и међу Перчиновићима.
Ту се госпа Нолин живот, сав из једног комада, преломио, обузела је нека манијачка решеност и нека луда журба. Не слуша никога и ништа, води само званичне разговоре, да би средила оно што оставља. Адвокат и на ручку и на вечери. — Зашто тако хитно распремате, госпођо? Не могу да вас стигнем. Ја треба да размислим како ћу то све најпростије, и опет по вашој жељи извести. — Ништа не упрошћујте, господине. Напротив. Сто и једну закачку измислите и ви и онај господин Јоксим, сто и једну закачку метните између Јулице и њеног мужа, да не могу раскомадисати имање оног племенитог човека кога ево сад и ја изневеравам. — Адвокат је гледа с неразумевањем. — Па добро, госпођо, ваљда није све баш заувек и последњи пут. — Не знам је ли заувек, али одох ја за неколико година, одох, и ништа ме више не може задржати, ни живи ни мртви... Не могу више, не могу, што рекао онај мој учени посинак, „да стварам људе”. Нисам Бог. Преморила сам се, и одох на урлауб и ја. Свршавајте што пре са Србом, како ћете ми слати ону малу месечну плату, а за друго, кад се вратим, видећемо како ћемо. Свршено, ништа ме се више не тиче! Како знате и хоћете... Да, она моја плата да ми се шаље на минут тачно, ни пара више али ни пара мање!... и, Паула и Љуба да се преместе на њиву под шикаром... и, ветеринаркиног унука предати у свештенички конвикт, и преузети обавезе плаћања за њега, ја сам потписала што треба... и „мала поља” наполичарима, а адица да се преоре за баштованлук, мој део под аренду Протићевима... Е тако, сад знате, и можете радити ви и Срба шта хоћете и како знате, и ништа ме се више не тиче...
Кофер један, и корпица једна, готов је стојао пртљаг госпа Ноле Лазарићке. Тачно онакав с каквим је некада дошла била. Паула је све средила, — дрхћу јој руке, плаче као киша. Увече су сели за вечеру сви заједно: госпа Нола и њена деца, по реду старешинства: Паула, Јулица, Срба. Трже се госпа Нола: — А где је Швабин тањир? Тако. — Вечера је била кратка, али нико није ништа јео. Пред растанак, настаде један писак око госпа Ноле. Као да су све ситна дечица око ње. Србу не може нико да откине од помајке његове. — Па вратићу се ја, Србо, сине, шта ти је! — грца Нана, плаче као киша и она, а Паула јој услужно додаје чисте марамице. Јулица је хтела да остане да спава са сестром, али Нана не дозволи. Раскинуше се најзад, наста тишина, госпа Нола уђе у своју собу. Прекрсти се пред иконом и помоли Богу овако: — Господе, дај мир души Тодоровој и Бошковој... Господе, смилуј се деци мојој, никога сасвим рођенога немају, а то је страшно, Господе, никога рођенога, до Тебе... Тешко ми је што их остављам... Адвокат, адвокат ће сигурно красти; Срба ће можда свој део прокоцкати, можда ће и Јуличино и моје штрбнути; али дотрајаће нам ваљда свима до гробља, а тамо иду сиромашни људи... Смилуј се, Господе, и мени... не могу, не могу више, срце потегло, и, или отићи, или умрети, друго нема... Смилуј ми се, и разуми ме, Боже, јер ни ја никога сасвим рођенога немам, сем Тебе...
 Госпа Ноли није било суђено да види свој крај. И при трећем покушају Бог је друкчије одредио. Шта је госпа Нола те ноћи у сну видела, нико не зна. Да ли је бар још једаред гледала и слушала воде што имају крила?... Око пет ујутро пробудила је куварицу, и рекла јој да иде по доктора Мирка. Куварица је одјурила, а доктор дојурио.
Знао је шта га чека , и одмах стао вадити из кутије велику штрцаљку. Госпа Нола се смеши, и шапће једва: — Јесте ли ви доктор или ватрогасац?... Не могу да гутам, не видим добро, ова рука: Шта је ово, ово... Сад ће вам одмах бити лакше, одмах. — Госпа Нола се одједаред, снажно издиже, и на једну руку њеног доктора Мирка обори уморну главу и издахну. Напунила се соба. Доктор Мирко седи на коферу и плаче. Госпа Нола, на скромној постељи, уосталом као сваки мртвац, изгледа убоги сиромашак ... „Је ли се мучила?” — пита неко доктора. — Не знам, мислим да јесте, али се није осрамотила, као никада. На столу су нашли писамце, тек почето, започето сигурно кад је госпа Нола осетила да јој је много тешко, и да ће пут можда окренути ка паланачком гробљу. Србо сине, чувај себе и чувај све... Много шта је код нас узаврело... пази, дете моје, преклињем се ја, Нана твоја, знаш ти добро, кад пара дигне заклопац, онда је већ...
Тако је започела последња глава пропасти имања гос-Тоше Лазарића и његове жене Станојле Перчиновић удате Лазарић. На гробној плочи име госпа Нолино било је написано тим редом. Неко је осетио да је она живела, радила, и умрла као што се живи, ради и умире „тамо испод планине”.






[1] Слушкиња Божја

Нема коментара:

Постави коментар